Зашто је Руска империја одустала од прекоморских колонија?

04-05-2017 01:33:01 | | фото: Руска империја је накратко свој утицај проширила и до |

Руска империја је у својој историји више пута могла да заузме неке далеке територије, чак у Индонезији или Аргентини. Разлози због којих је од тога одустајала углавном су били практичне природе.


Руска држава, која се од 1721. до 1917. године звала Руска империја, простире се од Тихог океана на истоку до Балтичког и Црног мора на западу, али никада није била поморска колонијална сила.

Огроман део руске земље увек се налазио на великим копненим целинама, а не на прекоморским поседима, за разлику од Шпаније, Велике Британије и Француске. Ипак, треба рећи да је Русија у неколико епоха своје империје могла да задобије колоније.

Медитеранско море

Током Америчке револуције, односно рата за независност започетог од стране 13 британских северноамеричких колонија, Русија је имала могућност да заузме Менорку, једно од Балеарских острва, тада под влашћу Велике Британије.

Британци су, наиме, острво понудили Русији у замену за подршку у рату вођеном у Америци. У то време Русија је била део антибританске коалиције сачињене од неколико европских држава, чији је циљ био остварење независности територија које су касније постале Сједињене Америчке Државе.

Верује се да је тадашња руска владарка, Катарина Велика, понуду одбила речима: „Млада толико вреди, да не мора да пристаје на уступке.“ Под тиме је подразумевала да је „млада“, односно Русија, исувише моћна да би је британска понуда импресионирала.

Нешто касније, 1783. године, Велика Британија је острво препустила Шпанији која до данас управља Менорком.

Петнаест година после ових догађаја, када је Француска окупирала Малту, Британци су позвали Русију у заједнички подухват ослобађања острва што је подразумевало и каснију поделу власти.

Острво је потпало под француску власт 1798. године када се Ред Светог Јована (Малтешки витешки ред), који је тада управљао Малтом, предао Наполеону Бонапарти.

Руски император Павле I био је и Велики мајстор овог реда, тако да је окупацију Малте од стране Наполеона доживео као личну увреду.

Сложио се са британским предлогом и наложио руској војсци да се спрема за напад, а планирао је да острво касније припоји својој империји. Међутим, план је пропао, а руско-британско савезништво се распало. Павла је 1801. године убила група руских племића, а Велика Британија је Малту освојила самостално, без помоћи Русије.

Тихи океан

Руска империја је накратко свој утицај проширила и до Хаваја. Краљ северних хавајских острва Кауаи и Нихау, Каумуали, затражио је да његово краљевсто постане протекторат Русије, а заузврат је очекивао помоћ у рату против Камехамехе I, владара осталих острва Хавајског архипелага.

Краљ Каумуали је Русији обећао земљу за изградњу трговачке постаје и насеља. Руси су изградили три утврђења и почели експлоатацију природних богатстава у долини Ханалеи на острву Кауаи.

Међутим, руски насељеници су под притиском Американаца напустили ове територије 1817. године. Утврђење Форт Елизабет, чији остаци су 1966. године проглашени објектом од историјског значаја за САД, један је од ретких подсетника руског присуства на Хавајима.

Руска Аљаска

И Руска Америка је нестала са географских мапа, а настала је када су почев од 18. века руски индустријалци и трговачке компаније почели да истражују територију Аљаске.

Када су ове компаније и појединци кренули да оснивају насеља и трговачке постаје у Северној Америци добили су подршку и помоћ Руске империје.

Руски истраживач Иван Кусков је 1812. године купио земљу од калифорнијских староседелаца и подигао утврђење Форт Рос.

Много година касније руске власти су закључиле да трошкови одржавања територија у Северној Америци превазилазе приходе. Зато је држава одлучила да одустане од даљих настојања да се ови поседи задрже.

Форт Рос је продат америчком предузетнику Џону Сатеру 1841. године, док су САД купиле Аљаску 1867. године.

Русија је 1861. године добила прилику да створи упориште у Корејском мореузу пошто јој је јапанска феудална област Цушима дала дозволу да изгради насеље и поморску базу на истоименом острву. Да се то десило, руска ратна морнарица би задобила значајну стратешку предност у овом делу света.

Међутим, план је пропао због оштрог противљења Британаца и јапанских централних власти.

Руски Аћех

Николај Миклухо-Маклај, познати руски научник и истраживач, 1875. године тражио је од руских власти да одобре статус протектората за североисточни део Нове Гвинеје и групу острва Палау. То су територије које је дуго истраживао и где је постао власник неколико земљишних парцела.

На тај начин је желео да Папуанце заштити од европских колонизатора.

Миклухо-Маклај је стално апеловао на руске владаре Александра II и Александра III да прихвате његову иницијативу, али ниједан од њих није позитивно одговорио. Коначно, 1885. године источну Нову Гвинеју међу собом су поделиле друге две империје, Британска и Немачка.

Русија је у два наврата, 1879. и 1898. године, могла да створи базу на индонезијском острву Суматра. Владар области Аћех, Мухамед Дауд Шах II, молио је Русију да његовом султанату одобри статус протектората како би се супротставио надирању холандске Источноиндијске компаније.

Султанова молба је одбијена и Холанђани су 1904. године освојили Аћех.

Атлански океан

Влада Аргентине је 1892. године понудила Руској империји да купи или изнајми острво Естадос у архипелагу Огњена земља.

Руска влада је после детаљног разматрања предлог одбацила, јер је дошла до закључка да би било веома тешко снабдевати гарнизон у случају рата са Британцима. Поред тога, Русија није желела да ни на који начин буде увучена у сукоб између Аргентине и Велике Британије око оближњих Малвинских (Фокландских) острва.

Држављанин Португалије Хенри Абра је 1907. године понудио Русији на продају два ненасељена острва у Азорском архипелагу. Његова понуда је одбијена, јер на овим острвима није било могуће изградити поморску базу, чак ни луку.

Африка

Група од 150 руских колониста под вођством козака Николаја Ашинова окупирала је 1889. године утврђење Загало, напуштени објекат који су изградили Египћани на афричкој страни мореуза Баб ел Мандеб. Ашинов је освојену област назвао Нова Москва и прогласио је руском територијом. Међутим, земљиште је припадало султанату Тађура, француском протекторату.

Зато су француски ратни бродови послати да истерају руске колонисте из утврђења, а Ашинов је у Русији кажњен због свог поступка тако што је протеран у Саратовску губернију.

Данас можемо само да спекулишемо каква би била судбина поменутих области, као и саме Руске империје, да је највећа држава на свету прихватала све територијалне понуде које је добијала током 18. и 19. века.

Борис Јегоров,
Руска реч