Бањалучки угао: А шта нама значи Радован?
Све су приче о Радовану испричане, осим оне наше, нас који се Радована једва сјећамо, а никад нам неће дати да га заборавимо
Све су приче о Радовану испричане, осим оне наше, нас који се Радована једва сјећамо, а никад нам неће дати да га заборавимо. Ова почиње у љето 2008. у једној кафани у Бањалуци у којој је колективни мисаони ток небројено пута довео до расправе о томе ко смо ми Срби и шта хоћемо. Послије „још само ове" кретало се на концерт Дамира Урбана на Кастелу. Бањалука је већ одавно била град који се „вратио у нормалу" и у који су долазили, међу осталим, хрватски извођачи.
Свратили смо по јакне на телевизију. Ушла сам у режију да поздравим дежурну екипу. Режисер ме је упитао шта да стави у „крол". Рекох одлучно и скоро као да издајем наредбу: „Не треба крол. Није то никакво посебно невријеме да људе упозоравамо у кролу." Вани је пљуштала киша. Није била баш елементарна непогода за ванредне вијести, али је свакако било упитно да ли се та свирка на Кастелу уопште дешава.
„Караџић је ухапшен", одсјекао ми је режисер као да ме тријезни тоном. „Јесте, јесте." Друго „јесте" изговорила сам у мастер соби с јакном на рамену и надом да Урбан и даље пјева, „довиђења" негђе пред лифтом и у краткој дилеми, али лифт није ни стигао док сам се вратила у режију. Оставила сам јакну. Нисам ни питала је ли истина -- та врста истине лако се препозна. Сви смо оставили јакне. Имали смо осјећај да се дешава нешто крупно и важно и да је то био историјски тренутак чији ђелић желимо да будемо. Ђелимично смо били у праву: био је то за Србе, нажалост, један од најважнијих историјских тренутака у нашим животима, а с временом ће многи почети да се питају је ли било потребе да с Радованом Караџићем имају макар толико везе да су само извјештавали о његовом хапшењу.
Пола сата касније сва свјетла у згради била су укључена, конобар из друге смјене вратио се да куха кафе, цијела информативна редакција била је или у деску или на терену, све монтаже су биле попуњене. Били су то они моменти због којих бираш да будеш дио ТВ екипе док си млад. Био је то и моменат у којем су, углавном људи из технике, псовали Хаг и бројали пресуђене године Србима. Негђе између еуфорије ванредних вијести и те „хашке неправде" гнијездио се осјећај да прича о Радовану Караџићу у мом, и животима моје генерације тек почиње и да се док живимо неће завршити. Знали смо у том моменту све о Радовану Караџићу: његове студентске дане, психијатријску праксу, пјесништво. Знали смо за Сребреницу, и за неправду. Оптужницу смо знали напамет. А ништа о Радовану Караџићу нисмо знали.
Прво је стигла реакција Ричарда Холбрука: „Ово је историјски догађај. Постојала су три заиста зла човјека на Балкану: Милошевић, који је отишао у Хаг и умро у затвору, Караџић и Младић. Од њих тројице, осјећао сам да је Караџић далеко најгори, јер је он био интелектуални архитекта концепта етничког чишћења и он је заиста вјеровао у расну мржњу. Поред тога, он је био образован човјек, психијатар који је похађао Колумбију, пјесник, учењак. Ту је у питању интелектуални поглед на свијет у којем је легитимно убијање људи због њихове вјере."
Појава др Драгана Давида Дабића, господина с адресе Јурија Гагарина у Београду, који је лијечио људе алтернативном медицином, писао о „здравом животу" и предавао о тиховању, била је посластица за регионалну и свјетску штампу. Није било боље, повољније и потентније вијести за Србију од хапшења сиједог старца у градском превозу на линији Нови Београд -- Батајница. Температура је задржана и кад се ДДД обријао, ошишао и појавио у судници да се не изјасни по оптужници и, наравно, још око тог споразума с Холбруком. Знали смо ми балави спринтери за истином и за споразум с Холбруком, на који се убрзо позвао Караџић, а за који нам је, демантујући га, Холбрук у јулу 2008. само разгорио машту: „Ово је стара тврдња која је сад поново актуелизована. Он је један од највећих масовних убица на свијету и сад ово извлачи као аргумент своје одбране. То је измишљена прича. Нико у то не треба да повјерује. Отишао сам у Београд у јуну 1996. године да преговарам с Милошевићем и двојицом Караџићевих људи како би Караџић одмах дао оставку на мјесто предсједника србског дијела Босне и лидера странке, те нестао из јавног живота. Нерадо је потписао тај споразум а да никад није дошао на преговоре, али како би се заштитио, измислио је ову причу."
Холбрук је тачно 12 година раније послат на Балкан да Радована Караџића склони из политике и јавности. Разговарао је с Милошевићем, Милутиновићем, Алексом Бухом и Момчилом Крајишником и -- обавио посао.
„Од овог јутра, Караџић више није предсједник Републике Српске. Он се одрекао тог положаја и свих овлаштења која из њега проистичу. Госпођа Плавшић је привремени вршилац дужности предсједника и остаће на том положају до избора новог предсједника. Тим споразумом Караџић се такође трајно повукао из политике и обавезао се да се неће појављивати у јавности, на радију, телевизији или у другим медијима, ни учествовати на изборима. Знао је да потписује крај своје политичке каријере", обавијестио је Холбрук новинаре 19. јула 1996. године.
Нас који смо већ снимали на „ди-ви" касете обавијестиле су архиве, али смо били убијеђени да је Ричард Холбрук обећао Радовану Караџићу да неће завршити у Хагу ако се повуче с функција и престане да се појављује у јавности. Питали смо се, с друге стране, како је Караџић уопште могао повјеровати типу као што је Холбрук. Најважније од свега, констатовали смо да, све и да Караџић, као што је касније и доказивао у процесу, докаже да је споразум постојао ван сваке разумне сумње, кога уопште брига за такав споразум. Потврда је стигла годину касније. Радован Караџић у мају 2009. поднио је 150 страница доказа и свједочења и захтијевао повлачење свих оптужби против њега позивајући се на споразум с Холбруком закључен у Београду 18. и 19. јула, којим је Караџићу, како је тврдио, дата гаранција Сједињених Држава да неће бити кривично гоњен у Хагу ако се повуче и не буде ометао примјену Дејтонског споразума. Све наде о оспоравању надлежности Трибунала због споразума с Холбруком сахрањене су у октобру 2009. године, када је одбијен Караџићев захтјев и почео највећи и најважнији процес Хашког трибунала од оснивања суда.
Оптужница је Караџића теретила за прогоне, истребљивање, убиства, депортације, нехумано поступање, терор, нападе на цивиле, узимање талаца, а све то у четири одвојена злочиначка подухвата: прогон Хрвата и муслимана по цијелој БиХ, Сарајево, узимање посматрача УН за таоце и -- геноцид у Сребреници. Скоро да нам је промакло да су из оптужнице избачене оптужбе за геноцид у Братунцу, Фочи, Кључу, Приједору, Санском Мосту, Власеници и Зворнику. Промакло би нам сасвим сигурно да муслимани нису реаговали тако отровно и разочарано. Да су нас саме све то питали, ми само што не бисмо рекли: „Могли сте и то да убаците, кад сте све остало већ натрпали у ту оптужницу". Тако смо до данас остали несвјесни колико је недоказан (и непресуђен) геноцид у ових седам општина важан и колико је важна борба да он никад не буде пресуђен. Једнако несвјесни, незаинтересовани, оковани песимизмом и убијеђени у узалудност свега тога што је Караџић радио у судници, престали смо да пратимо суђење. Јављали смо и извјештавали о томе кад би било нешто смијешно или кад не бисмо имали шта друго. Пропустили смо кад су докази и свједоци растављали мит о Маркалама на парампарчад, све друге углове гранатирања Сарајева, ново бројање за Сребреницу, податке о логорима за Србе. Неке од тих прича пропустили бисмо и да смо били заинтересовани: на фер и отвореном суђењу Радовану Караџићу повремено су се спуштале завјесе.
Бранислав Дукић, предсједник Савеза логораша Републике Српске на хашку столицу за свједоке сјео је прије двије године на позив одбране Радована Караџића. Отишао је у Хаг, како каже, да докаже истину о страдању србског народа у БиХ, Хрватској и Словенији. Караџићу и његовој одбрани у припремном је разговору предочио документацију која доказује 21 логор за Србе у Словенији, 222 у Хрватској и 536 логора за Србе у БиХ. Послије разговора с Караџићем позвало га је Тужилаштво.
„Тражили су да ја не износим податке по питању логора, него да износим само податке о оном што сам ја преживио, јер сам прошао кроз четири логора у Сарајеву, међу којим и Виктор Бубањ", прича Дукић који је причу о логорима за Србе ипак отворио у судници. Тужилаштво није хтјело да прихвати документацију и инсистирали су само на личном свједочењу. „У том тренутку господин Караџић није знао шта се дешава, а тада, кад почне суђење, они одмах прекину разговор, спусте се завјесе и нема тада снимања било каквих новинара. Тада у судници само останемо судије и ми сами. Он је страховито био изненађен тим информацијама и почео је једноставно да демонстрира и да клати микрофон. Они су му тада искључили и камере и микрофоне. Видио сам да је био страховито љут што нису то дозволили. Ту је била још једна жена, такође из Сарајева. Ни њој није било дозвољено да говори зато што је она била чак и члан СДС-а и силована", рекао је Дукић. Спуштање завјесе у судници није била ријетка појава, као ни потпуно одбијање доказног материјала који, због интервенције Тужилаштва, никад није предочен судском вијећу. Имали смо те информације. Имали смо и како и гђе да тражимо те документе, и како и гђе да их објавимо. Али то није било на задатом дневном реду -- ми смо се бавили свакодневним проблемима грађана и тобожњом угроженошћу Републике Српске. Стварна угроженост стално нам је испадала из кадра.
Процес против Радована Караџића кренуо је „лудо и брзо" и до те мјере привлачно да би се могло упасти у замку заблуде да ће се у годинама које долазе само о њему говорити. Одмах по неизјашњавању и службеној забиљешци да „није крив", питао је судију Бономија може ли да га држи за ријеч да није крив. Овај му је одговорио: „Виђећемо у догледно вријеме." У више од седам догледних година саслушано је скоро шест стотина свједока и уврштено 150.000 страница доказа, које је судско вијеће разматрало 18 мјесеци у припреми најзначајније пресуде Хашког трибунала. Радован Караџић у међувремену нам је нестао с радара. Сложили смо се са свијетом и са Трибуналом и са старијим од нас да је то важна пресуда, али смо пропустили да разумијемо да је процес био важнији за нас.
Пјесничко финале тог процеса на површину је избацило два најбременитија мотива за српску будућност, прије свега на подручју БиХ: тврдњу хашког тужиоца да је Радован Караџић „човјек који је лажно тврдио да оптужница против њега криминализира све Србе и тиме вољно окаљао репутацију србског народа како би се сакрио иза њих" и Караџићево питање како би изгледао рат да, „не дај боже", србско руководство у БиХ није било састављено од хуманиста, писаца, љекара, адвоката и професора универзитета.
Момчило Крајишник, дио најужег србског ратног руководства, након што је због ратних злочина провео тринаест и по година у затвору, изразио је наду да би на „фајронту" у Трибуналу могло да се попије још једно пиће и прође без „флаше у главу". „Ја сам са предсједником Караџићем све вријеме био, били смо у најужем руководству и знам да није крив. Ја бих могао, наш народ каже, ставити руку на пећ и рећи да није крив. Никада није заговарао злочин, никад није наредио", рекао је Крајишник у интервјуу за Недељник у мају прошле године.
Караџић се, прича Витомир Поповић, један од оснивача СДС-а, није много мијешао у рад Владе и није наметао рјешења. Инсистирао је, како каже, само на томе да све буде законито и да се поштују међународни стандарди и право. Поповић се сјећа да су били свјесни да је цијели свијет против њих. „Наш је циљ тада био не само да се дође до стварања Републике Српске него и да се она изграђује. Радован је јако инсистирао на томе да се Република Србска гради као модерна држава, као држава која ће бити по узору на многе друге државе које постоје у свијету и да она буде у правом смислу гарант права, да испуњава све своје обавезе и према вани и према унутра. Био је свјестан, дакле, укупне ситуације у којој се нашао србски народ после везања заставе између Хрватске демократске заједнице и Странке демократске акције и овђе у Бањалуци и у другим мјестима. И он се јако залагао за то да све то што радимо има обиљежје државе и да се понашамо као држава, а не као некакав побуњенички покрет", прича Поповић.
„Пут до пакла поплочан је добрим намјерама", овако почиње разговор о, како изговара, племенитом, паметном, хуманом, генијалном и, како је прећутао, наивном Радовану Караџићу с Добривојем Видићем, још једним од оснивача Српске демократске странке. Добро се сјећа 1990. године. СДС је, каже Добривоје Видић, формиран да се сачува Југославија. Радован Караџић само је упао у замку.
„Он је дошао вјештачки, помогнут из Србије, од социјалиста, оних љевичара, који су стил Југославије, који су стил човјека који неће бити националиста, али је он у позицији да не буде националиста постепено упадао у ту матрицу зла. Они су морали да упадну, они су морали да буду ово што су. Зашто? Па зато што никада нису научили лекцију о Дражи Михаиловићу. Нико. За мене је то посљедњи Југословен. Дража је искрени, посљедњи Југословен на овим просторима. И све друго је манипулација. Они су лично били сви, и Радован и сви, ниједног момента нису хтјели ни жељели да буду националисти. Били су свјесни да се стварају неке државе у којима ће једна етничка група бити лишена националних вриједности јер је све било друштвено", прича Добривоје Видић.
Радована Караџића први је пут упозорио да ће завршити у Хагу још 1993. године. „Увек сам му говорио да је насамарен, да ће због тих што слуша завршити у Хашком трибуналу. Први пут сам му то рекао кад је изашао и рекао да је он наредио да се 'плави шљемови' завежу за бандере. Ја сам му рекао да је то казна 10 година само за то и да истог момента да оставку. Рекао сам да они не требају истрагу и да је његова изјава довољна као тврдња. Друго, посебно сам му замјерио метод и начин и упорност да се створи србска република као етничка република, иако то у пракси није постојало", рекао је Видић.
Најмучнији дио рата били су покушаји борбе против пропаганде у којој се Караџић очигледно није снашао.
„Ми смо знали да су то велики фалсификати. Ми смо знали да је то муслиманско-хрватска пропаганда и да је Си-Ен-Ен насјео на ту пропаганду, и сви смо били шокирани како се одређени догађаји са терена пакују у свијету. Онда је Радован Караџић рекао: 'Ево, напокон сам добио дозволу да четири сата говорим за Си-Ен-Ен.' Он је очигледно био убијеђен да ће да ријеши тај проблем медијске сатанизације која је била на сцени, очигледно. Ја сам знао у какав су погрешан вагон ушли и тад сам му рекао: 'Ви када проговорите и када то кажете у најбољој намјери, ми ћемо за кратко вријеме добити бомбе по глави. Он је искористио четири сата на Си-Ен-Ену и тако смо послије мјесец дана добили геометријску прогресију против нас. Тад се сав свијет уротио против нас, посебно Америка", испричао је Видић тренутак у којем су Срби губили статус „зараћене стране" и постајали агресори.
Баш као и најбоље намјере србског руководства, цијели свијет је видио и доказе против Караџића -- много прије него што је процес у Хагу почео. Караџић је и током процеса наставио да се бори против пропаганде, али ту борбу и данас губи. „Хтели су и успели су да задрже Сарајево максимално милитаризовано, са педесет до осамдесет хиљада војника унутра, са три дивизије -- једна у граду и две око града и успели су да покваре свако примирје и да направе инциденте којим су хранили медије, а у исто време су оцрњивали Србе и одржавали наду муслиманског руководства да ће неко из света ући у рат на њиховој страни против Срба. Инциденти у Сарајеву, масовна убиства, масовна страдања људи, жена, деце, ред за хлеб, ред за воду и посебно Маркале 1 и 2, па то је бесрамно. То је бесрамна пропаганда и трикови који су дали резултат који су они желели током рата, али је још невероватније да се то појављује пред судом, да суд овери то као стварне догађаје", говорио је Караџић на суђењу.
Цијели процес против Караџића, слично као и цијели рат, био је врло телевизичан, драматичан, с много „меса". Ко је хтио да се напије с извора крваве балканске епике, суђење Караџићу је било право мјесто: логораши и они што су избјегли стрељање што се ничег нису могли сјетити осим стотина имена мртвих која су без лапсуса и паузе набрајали, мутне фотографије лешева на којим се виђело све осим жртава и контекста, суровост и свирепост, жене, мајке које су Караџића запиткивале може ли да спава и како може, и на крају тужилац Ален Тигер који је у завршној ријечи у заносу бесједио причу за камере: „Дошао је тренутак да се Караџић суочи са одговорношћу за та ђела. Неискреност његовог израза жаљења и цитирам 'моралне одговорности' за патње које је наметнуо својим жртвама разоткривена је његовом ревизионистичком одбраном која је оркестрирана прије много година подмуклим тврдњама које су утрљавање соли у ране сваке појединачне жртве од којих су многе патиле и пате до данас без својих вољених у сталном физичком и емотивном болу, све покушавајући с различитим успјехом да се суоче с ноћним морама прошлости сваког дана. Часни суде, правда за све ове жртве захтијева ништа мање од доживотне казне затвора."
Хашки трибунал у фебруару 2014. усвојио је Караџићев захтјев да се споразум с Холбруком узме у обзир као олакшавајућа околност приликом изрицања пресуде. Значај такве одлуке одмах смо погрешно разумјели као признање Хага да је споразум постојао. Чак и да је Хаг то признао, постојање споразума баш онаквог како га је објаснио Караџић доказује да је Ричард Холбрук био превртљиви амерички дипломата који је изиграо србског лидера (што смо одавно већ знали) -- никако и то да је Караџић невин.
Караџић се у процесу бранио сам, што нас је бацало у романтичан транс у којем смо виђели само оквир хашке суднице и у њеној оптуженичкој клупи усамљеног лидера Срба против којег се уротио цијели свијет. Шира слика била је мало другачија. У њен оквир до краја процеса стало је више од тридесет адвоката и правних савјетника. Цијела је то листа свјетских имена који су Караџићев случај смјестили на мапу најважнијих процеса почетка 21. вијека, понекад и по неким другачијим критеријумима од фокуса на „неке од највећих злочина од Другог свјетског рата". Нико од њих није био невидљив.
Штавише, Питера Робинсона и Горана Петронијевића нисмо могли не примијетити, макар по фризурама. Друге смо препознали као свјетло здравог разума у том окрутном неправедном свијету. Они су нам показивали зашто је међународно право важно, какве све то везе има, односно нема с правдом. „Сви који имају икакве везе с кривичним правом знају да је претпоставка невиности илузија -- оптужени увијек почињу суђење с поротом и/или судијама који сумњају, ако не и заиста вјерују, да су криви. Посебно је то случај када се оптужени терете за озбиљне међународне злочине као што је геноцид", написао је Кевин Џон Хелер на свом блогу у децембру 2008. године. Било је то објашњење, ако не и правдање америчког адвоката свјетској правној и другој јавности зато што је пристао да брани Радована Караџића. Ми, ђеца заблуда о колективном идентитету и површног разумијевања свијета и стварних завјера, пљеснули смо длановима и помислили: „Тачно! Свака част. Управо тако. Ево неког ко разумије." Нисмо имали појма да то, у ствари, разумије цијели свијет и да су замку за Радована (и све друге) многи виђели прије нас, неки од њих чак скоро свјесно у њу упали. Ипак, било је у Хелеровом набрајању оправдања за одбрану Караџића нешто суштински важно -- Караџић и његов тим остављали су неку грађу која је била углавном јавна и углавном остаје доступна.
„У свјетлу фијаска с Милошевићем и садашњег фијаска са Шешељом, снажно вјерујем да ће оставштина Међународног суда правде за злочине у бившој Југославији у великој мјери бити одређена на начин на који будуће генерације буду посматрале суђење Караџићу. С историјског стајалишта, заиста није важно да ли ће пресуда бити осуђујућа, ђелимично осуђујућа или ослобађајућа. Каква год да буде, важно је да будуће генерације могу бити сигурне да је пресуда произашла из процеса који је био отворен, транспарентан и коректан, изнад свега", написао је, између осталог, Хелер.
Преџнак пресуде је важан, али је за генерацију која дијели србски колективитет на оне које су ратовали и оне који немају додирних тачака с ратом далеко важније све оно што је приказано, показано, доказано, употријебљено или злоупотријебљено на суђењу Радовану Караџићу. Управо ми, ђеца рата, они што су проживјели и преживјели рат, а били сувише мали да ратују и да рат разумију, ми који Караџића нисмо познавали и који о њему заправо ништа нисмо знали, најважнији смо ресурс за одбрану истине о прошлости и за изградњу будућности какву желимо као народ, не какву неко други за нас жели. Они прије нас, одрасли људи отровани, потрошени, залуђени, уморни, разочарани и од снова разоружани оружјем, немаштином, инфлацијом, бјежањем, силовањем, убиствима, увијек ће мислити да је Радован Караџић био херој, визионар, најзаслужнији лик историје Републике Српске, или ће мислити да нас је Радован Караџић све продао.
Неки послије нас толико ће му бити далеко да се сами неће питати ни ко је био Караџић, ни за шта му је суђено. Они неће много осјетити, али не значи да неће носити терет колективне кривице. Ми смо на правој мјери „историјске" дистанце. Ми још можемо да признамо да смо криви или да одбацимо сваку одговорност, да прогласимо Караџића херојем, или да га се одрекнемо. Ми још можемо да му кажемо хвала што је направио Републику Српску, или да га не волимо јер је можда ипак требало да нам направи државу. А ми још не знамо шта од тога треба да направимо. „Оно што није пало у Хагу, пашће историјски", поновио ми је један Караџићев адвокат уочи пресуде. Није био тренутак, а не би било ни пристојно да га ја подсјећам да то не би био први испит из историје који смо пали.
Андреа Вуковић,
Недељник
