Вежбање као заштита од депресије
Вежбање може да помогне у заштити од депресије захваљујући до сада непознатом ефекту на ангажоване мишиће, кажу резултати нове студије на мишевима. Ово откриће може да буде веома значајно за све код којих ниво стреса прети да угрози емотивну стабилност.
Стручњаци за ментално здравље су већ дуго упознати са чињеницом да чак и благ стрес који се понавља може да допринесе појави депресије и других поремећаја расположења код животиња и људи.
Научници такође такође знају да вежбање штити од депресије. Студије показују да вежбање на неки начин доприноси да људи и животиње буду отпорни на емотивну нестабилност.
Међутим, до сада је била тајна како вежбање као физичка активност може да смањи ризик од депресије као вида расположења.
Зато су за потребе ове нове студије, објављене прошле недеље у часопису Cell, истраживачи са Каролинска института у Стокхолму проучавали мозак и понашање мишева на веома оригиналан и нов начин.
Емоције мишева су, наравно, непознаница за нас. Не можемо да их питамо да ли су срећни или тужни. Уместо тога, истраживачи су дефинисали одређене врсте понашања које указују на депресију код мишева. Ако животиње изгубе на телесној тежини, престану да траже шећер када им је био доступан – јер се претпоставља да више не доживљавају уобичајено задовољство – или одустану од бекства из лавиринта са хладном водом и једноставно се смрзну на једном месту, означавају су као депресивне.
У овом новом експерименту, након пет недеља честог стреса ниског интензитета са прекидима, као што је везивање или благи електро-шок, мишеви су почели тачно тако да се понашају. Постали су депресивни.
Научници су затим могли да провере да ли вежбање смањује ризик од развоја депресије тако што би прво дали мишевима да трче. Међутим, из претходних истраживања су знали да би добили потврдне резултате. Желели су да виде како долази до тога.
Зато су одгајили мишеве са посебним карактеристикама.
Велики број претходних истраживања ових и других научника показао је да аеробне вежбе, и код мишева и код људи, повећавају производњу ензима под називом ПГЦ-1 алфа у мишићима. Вежбање подиже ниво посебне подврсте ензима под именом ПГЦ-1 алфа1. Научници са Каролинска института су претпоставили да овај ензим на неки начин ствара услове у организму који штите мозак од депресије.
Али, да би утврдили да ли је ова теорија тачна, морали су да изолују ПГЦ-1 алфа1 из свих других других супстанци које мишићи луче током и након вежбања. Зато су одгајили мишеве који су, чак и без вежбања, имали висок ниво ПГЦ-1 алфа1. Њихови мишићи су га производили у изобиљу, чак и кад мишеви нису били активни.
Научници су затим ове животиње изложили благом стресу у периоду од пет недеља. Мишеви су реаговали путем благих симптома забринутости. Изгубили су на тежини. Али нису развили депресију у пуном облику. Наставили су да траже шећер и да се боре да изађу из лавиринта са хладном водом. Висок ниво ПГЦ-1 алфа1 их је учинио отпорним на депресију.
Међутим, научници су знали да ПГЦ-1 алфа1 скоро сасвим сигурно не штити мозак животиња директно. Он једноставно не делује директно на ћелије, већ је нека врста иницијатора који подстиче активност у генима, а они заузврат дају протеине који утичу на разне физиолошке процесе у целом организму.
Зато су научници испитали који процеси су посебно интензивирани код мишева са високим нивоом ПГЦ-1 алфа1. Открили су један, који укључује супстанцу под називом кинуренин, а ствара се у крвотоку људи и животиња након стреса. Кинуренин може да прође крвно-мождану баријеру и код студија на животињама се показало да изазива упални процес у мозгу за који се сматра да доводи до депресије.
Али код мишева са високим нивоом ПГЦ-1 алфа1 кинуренин који настаје услед стреса скоро тренутно је био нападнут од стране другог протеина који се јавља као реакција на сигнале из ПГЦ-1 алфа1. Овај протеин је изменио кинуренин тако што га је поделио на појединачне делове, а они нису могли да прођу крвно-мождану баријеру. Другим речима, вишак ПГЦ-1 алфа1 ј створио чуваре који су одбили напад на мозак и расположење животиња услед честог стреса.
Да би проверили да се ова открића односе и на људе, истраживачи су одабрали групу одраслих добровољаца који су прошли тронедељни тренинг издржљивости у виду вожње бицикла или трчања умереним темпом у трајању од 40 до 50 минута. Научници су вршили биопсије мишића пре и након програма и установили да после три недеље мишићи испитаника садрже знатно виши ниво ПГЦ-1 алфа1 и супстанце која разлаже кинуренин него на почетку студије.
Закључак на основу ових резултата јесте да ,,смањујете ризик од развоја депресије када вежбате’’, каже Марија Линдског (Maria Lindskog), истраживач са одељења за неуронауку на Каролинска институту и један од аутора студије.
Мање је сигурно да ли се ови биохемијски процеси на исти начин боре са већ постојећом депресијом, каже Хорхе Руас (Jorge Ruas), шеф истраживача на Каролинска институту и један од главних аутора студије. Али он се нада. ,,Ми мислимо да би овај механизам био ефикасан и кад би се активирао након што је депресија почела’’, каже он. Он и његове колеге се надају да ће ускоро моћи да провере ову могућност на мишевима.
У међувремену, ако вам се посао и друге врсте притиска нагомилају, добро би било да одете на трчање, јер ћете тако држати кинуренин под контролом.
