Дејан Мировић: Србска политика према Немачкој мора да буде сагласна руској

31-10-2014 01:06:42 | | / mojenovosti.com |

Због отворене Западне подршке оживљавању нацизма у Украјини, многи данашње политичке прилике у Европи пореде са уздизањем Хитлера од пре осамдесет година. Дејан Мировић верује да постоје и бројне економске сличности – у разговору за Фонд стратешке културе овај економски стручњак и правни саветник Војислава Шешеља истиче да је ратна привреда данашњег Запада веома упоредива са ратном привредом Хитлерове Немачке:
 
- Волстрит је Хитлеру помагао кредитима још од времена Шпанског грађанског рата, то је општепозната чињеница. Слична ситуација је и данас у Украјини јер тамошњи режим је без сумње неонацистицки. Уосталом, национални херој тог режима је Бандера, Хитлеров сарадник у Украјини за време Другог светског рата. Што се тиче ратне економије, наравно да постоје сличности. Хитлер је знао да ће, ако не нападне СССР 1941, кроз неколико година бити касно.Тако и лихвари са Волстрита знају да је ово можда и последња шанса да се заустави Русија. У истом смислу и Хитлер и Волстрит тачно су проценили да је врхунац њиховог привредног раста већ прошао и да се нови замајац привреди може дати само преко војних поруџбина. У Хителоровом случају радило се о топовима из Крупа, а у случају САД о новим ПРО системима и оружју које производе Боинг и сличне компаније. Међутим, постоји и битна разлика: напад на данашњу Русију би значио и уништење САД. Зато се као топовско месо користе режими попут оног у Украјини, Румунији и слично.

Такође, очигледно је да је Путин извукао поуке из распада СССР. Девизне резерве су око 600 милијарди долара и удружено обарање цена нафте од стране Волстрита и феудалног система у Саудијској Арабији неће довести до банкрота у Москви као крајем 80-тих нити до појаве новог Горбачова. Наравно, биће озбиљних проблема у Русији (пад рубље, скок цена), али, ако Москва издржи наредне четири године, после тога ће се дешавати ствари које не можемо сада ни да замислимо. Такође, крајем 80-тих СССР није имао пријатељску Кину иза себе, напротив, односи су били врло напети. Коначно, руски дуг је испод 20 одсто БДП и никакав кредитни удар не може бацити Москву на колена. Исто тако и руска војна индустрија ради пуном паром и већ је достигла око 50 одсто капацитета СССР (за време Јељцина је пала на око 15 одсто). Ако успе и удружени кинеско-руски удар на долар, мислим да ће се хистерија око Украјине вратити као бумеранг лихварима са Волстрита. Што се тиче економије и политике ЕУ, они су у овом сукобу несамостални учесници, који трпе штету и са једне и друге стране. Жалосно, ако се погледа историја Европе. Због Русије ће имати проблема са гасом и пољопривредом, због САД са банкама и каматама (пример Дојче банке).
 

Да ли је случајно што је у последњих 150 година сваки германски експанзионизам, а нарочито нацизам, најоштрије ударао првенствено на Русију и Србију?

- Немачка политика очигледно има проблема да контролише негативне емоције и мржњу када се ради о Србији у протеклих 150 година. Неколико пута су Немци били виновници великих разарања Србије. Ми нисмо никада напали Немачку, али она јесте нас, само у прошлом веку три пута. Уосталом, у Београду је у организацији ФСК и Академије за дипломатију и безбедност недавно одржана једна врло интересантна конференција (Међународна конференција о ослобођењу Београда, на којој је учествовао и Дејан Мировић – прим. М. З.), где су биле разматране и теме србско-немачких односа. Том приликом је изнето много драгоцених података. Када се ради о Русима, Берлин осећа не само мржњу већ и страх, а у све су умешани и економски интереси, јер нису тако давно војници Црвене армије били стационирани у Немачкој, а скоро половина гаса из данашњег увоза у Немачку долази из Русије. Зато сматрам да свака србска политика према Немачкој мора да буде у сагласности са руском. Да то власт у Београду још увек не разуме, показује и пример Косова, према којем Берлин и Москва имају супротна становишта. Чини се да се власт у Београду самоубилачки приклонила ставу Немачке да је такозвано Косово већ независно. Русија очигледно не мисли тако.
 

Били сте на Криму у својству посматрача, на референдуму о присаједињењу Русији. Какве сте утиске понели оданде? Каква будућност очекује и Крим и Русију?


- На Криму је проведен демократски референдум уз велики одзив. Никавих претњи тамо није било. То сам видео својим очима и у татарским насељима. Већина изашлих на референдум рекла ми је да су тај дан чекали 23 године. То је био прави национални празник. Никавих претњи руске већине или војске нисам видео. Мислим да се питање присаједињења Крима Русији више и не поставља, чак ни у Кијеву. И они су свесни да је то решено и да им Запад никада војно неће помоћи када се ради о Криму. Они би сада више требало да брину о Донбасу, јер је очигледно да ни тамошњи народ неће да живи са неонацистичким властима. И у то сам се уверио сопственим очима. У сваком случају, оно што је са Кримом урадио Хрушчов сада је исправљено и то је нека врста историјске правде.
 

Могу ли да се пореде случајеви Крима и Косова, као што често намећу они који иначе сами заузимају сасвим супротна становишта према Косову и Криму?

- Руски судија у Међународном суду правде Скотников, руски министар иностраних послова и амбасадор у Београду истичу да постоји велика разлика између Крима и Косова: то је Резолуција Савета безбедности УН 1244, која прописује на (три места!) да је Косово део Србије. Ту резолуцију Русија поштује и према томе је јасно да је у контексту међународног права Косово и Метохија део Србије, а да је Крим део Русије. Ако бих хтео мало да се нашалим у контексту ширег тумачења појма државног континуитета, више права на Крим има Турска као наследница Отоманске империје него неонацисти у Кијеву. Слично се може тврдити и за такозвану Владу у Приштини и њихов марионетски режим када се ради о Косову и Метохији. Наравно, Русија као наследница СССР и Србија као наследница Краљевине Србије имају највише права када се ради о Криму и КиМ и у то нема сумње. Вербална квазиправна акробатика, која се чује са Запада када се упоређују ова два случаја, је неозбиљна и злонамерна. Уосталом, на КиМ никада није одржан референдум о независности.
 

Идемо на један случај који свакако нема ни премца ни парњака: Војислав Шешељ. После безмало 12 година у хашкој тамници, Шешељ се сада суочава са тешким обликом рака. Какво му је психофизичко стање? Постоји ли икакав правни маневар којим би могао да се ишчупа из тамнице која га невиног убија?

- Као правни саветник Војислава Шешеља, могу са пуном одговорношћу да кажем да такво кршење основних људских права није забележено чак ни у Међународном кривичном суду за Руанду. Дакле, оно што се ради Шешељу није могуће чак ни у Африци. Шокиран сам тиме што власти у Београду, посебно два најодговорнија човека, ћуте о томе. Могу да разумем политичко неслагање и политичке сукобе, али овде се ради буквално о животу једног грађанина Републике Србије, коме је услед нехуманих услова који трају скоро 12 година (без пресуде у првостепеном поступку) живот доведен у питање након дијагнозе која је показала да он има местастазе рака на јетри. Сваки студент медицине, али и обичан човек, зна колико је то опасно по живот. Нажалост, стиче се утисак да Руска Федерација у СБ УН, руски Комитет за одбрану Шешеља, у којем су представници све четири парламентарне партије у Думи и бројни интелектуалци (које су окупили пријатељи из КП РФ, академик Јелена Гускова и покојни Борислав Милошевић, као и вредна србска редакција ФСК) више чине за одбрану Шешељевих људских права него власт и јавност у Србији. Уосталом, један документ из МИД РФ јасно показује да би Хашки трибунал био одавно затворен да је Србија показала интересовање за то и подржала руску идеју да се улози вето на рад те политичке творевине.

 

Извор: Стандард.рс/ Двери
 

 


КАТЕГОРИЈЕ