Седам магијских места у Србији
Чудотворна вода у Ђунису
1. Богородица се указала тринаестогодишњој девојчици, пред којом се тада отворио извор.
Мајка Божија га је благословила
Предање каже да се 1898. године тринаестогодишњој Милојки Јоцић из Ђуниса указала Богородица и да се тада пред девојчицом отворио извор. Богородица га је благословила и прорекла да ће лечити болесне.
Крчаг воде
Мајка Божја казала је тада девојчици да пренесе сељанима да на том месту подигну цркву, а да би означила тачно место градње, бацила је крчаг воде на камен, који се, по легенди и сведочењу старијих сестара из манастира, током времена увећава и сада се налази у малој цркви, првобитно цркви брвнари, подигнутој 1934. године.
Манастир Ђунис са Црквом Покрова Пресвете Богородице је женски манастир СПЦ у Епархији нишкој. Налази се на подручју града Крушевца, у истоименом селу Ђунису, у долини Јужне Мораве. Удаљен је 14 километара од Крушевца и осам километара од Ражња на ауто-путу Е-75.
Чудесна исцељења
Године 1960, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, Црква Покрова Пресвете Богородице проглашена је за манастир. Године 1977. постављен је камен темељац за велику цркву, коју је осветио патријарх србски Павле. Сваког 14. октобра, о Покрову Пресвете Богородице, у манастиру се окупља по неколико хиљада верника како би присуствовали целодневном бдењу и јутарњој литургији.
Ђунис је постао место ходочашћа бројних верника јер се прочуло да је извор поред манастира лековит, те да су се на том месту дешавала бројна чудесна исцељења. Мештани околних села препричавају да су многи непокретни, пошто су се напили воде са извора поред цркве, проходали, слепи прогледали, а неми проговорили.
Благо цара Душана у Остри
2. Сакрили су га под брдому пећини Ђурађ Бранковић и његова жена Проклета Јерина кад су бежали од Турака. Нико још није ушао у пећину
За утврђење Соколица, у селу Остра, двадесетак километара од Чачка, везана је легенда о скривеном благу и круни цара Душана. Тврди се да су благо сакрили деспот Ђурађ Бранковић и његова жена Проклета Јерина, кад су из Смедерева бежали пред Турцима. Ту су са свитом чак и живели извесно време, а под брдом, у пећинама, деспот је, према легенди, саградио читав град.
Златни пехари, кашике...
Кажу да је благо долином Мораве под Соколицу довезено воловским колима са шест запрега. Дрвени сандуци пуни дуката, сребрних и златних пехара, кашика, као и круне Немањића, сакривени су у једну од пећина.
Да прича о скривеном благу Немањића није само пука народна бајка, наговештава и податак да се благом Соколице интензивно бавио и један од највећих србских дипломата Чедомиљ Мијатовић. Овај министар финансија у више мандата и оснивач Народне банке Србије, који је србској валути дао име динар, у роману „Рајко од Расине“ приповеда о србском јунаку који у Крушевцу ослобађа из турског ропства Мађарицу Маргиту, па онда, лутајући са њом по Србији, на планини Вујан наилази на светогорца Теодосија, чувара крунског блага Немањића и Бранковића.
Након објављивања ове приповести 1892. године, било је много покушаја да се на подручју између манастира Вујан и старог византијског утврђења на Соколици, „митској планинини, пуној пећина, змија и извора“, уђе у траг скривеној ризници србских средњовековних владара.
Дух монаха Теодосија
Бројне експедиције деценијама су покушавале да уђу у пећину под Соколицом. Из необјашњивих разлога до сада нико није успео чак ни да привири.
Легенда каже да јаму вековима чува џиновски смук, дугачак седам метара, а шуму око ње обилази дух монаха Теодосија, кога прати чопор вукова, питомих као мачке. Има мештана Остре који су се сретали са овим чопором.
Пре тридесет година, недалеко од села Борач, изгубио се чобанин. Безуспешно су га тражили све док сам, жив и здрав, није изашао после четири дана из једне од пећина на Соколици, удаљеној неколико десетина километара. Никад није хтео да каже шта је видео и кога је срео у лавиринту подземних тунела и пећина.
На улазу у једну од пећина испод Соколице и данас се јасно виде у стени утиснути секира, крст и људска стопа. Крајем деведесетих година у њу је ушао један мештанин. Они који су га добро знали причају да је после тога сишао с памети и да никада више није био онај исти. Ни са ким није разговарао, повукао се у себе и ником није открио шта је видео унутра.
Мост љубави у Врњачкој Бањи
3. Већ сто година се на ограду моста каче катанци као залог нераскидиве везе. Све је почело од војника и учитељице
И они који никада нису крочили у Врњачку Бању последњих година чули су за Мост љубави. Реч је о једном од 32 моста, колико их Бања има на Врњачкој и Липовачкој реци, а о чију ограду заљубљени каче катанце као залог нераскидиве везе. Од катанаца, којих сада има на десетине хиљада, ограда се не види...
Париз нас копирао
Катанци се могу донети, или купити у непосредној близини Моста љубави, на некој од тезги. Ту се може позајмити и фломастер, којим заљубљени на катанцу исписују своја имена, што је неизоставни део ритуала, који укључује и бацање кључића у реку „да га однесе у дубоко море и да нико више везу не може да раскине“. Од три кључа, колико се обично добија уз катанац, преостала два треба да задржи по једна заљубљена страна, као додатно осигурање.
Овај обичај постоји и у Паризу (од 2008. године), где хиљаде заљубљених из целог света посећује сваке године Мост уметности и, како би „запечатили своју љубав“, на њега каче катанце са именима, а кључ бацају у Сену.
Залог љубави
У тексту „Звекет љубави на мостовима у Паризу“, објављеном у америчком Њујорк тајмсу, наводи се да су париски мостови познати у целом свету, али да је Врњачка Бања претеча свих њих јер је први катанац на тамошњем мосту стављен још пре сто година и значио је залог љубави србског војника, који је кренуо на фронт, својој изабраници.
Постоји прича из Првог светског рата о љубави младе учитељице из Врњачке Бање и војника Реље, који треба да иде на фронт. Када је Србија пала и војска се преко Албаније повукла на југ, он се у Грчкој оженио другом и никад се није вратио у Врњачку Бању.
Најданови кругови у Малој Крсни
4. Код Пожаревца се налази место које има позитивно зрачење, најјаче у свету, и снажно утиче на имунитет људи
У Малој Крсни код Пожаревца налази се тачка у којој је, кажу радиестезисти, позитивно зрачење најјаче на свету. Пре петнаест година открио ју је Најдан С. Ракић, самостални општински референт у пензији и истраживач-аматер из Беле Паланке. Он је испод једног ораха кредом исцртао круг пречника пет метара, који је делом захватао раскрсницу безимених уличица, а делом залазио у двориште једне мештанке. Према писаном документу, који је тада оставио, управо ту је „место где се из утробе земље емитују максимална позитивна електромагнетна зрачења, најјача у Србији, на Балкану, а можда и у свету, а која повољно делују на људски организам“.
Откривени пре 23 године
Свој проналазак, под називом „еликсирни круг“, Најдан Ракић је 2001. године заштитио у ондашњем савезном заводу за интелектуалну својину. Бавећи се од 1975. године последицама негативне енергије на људско здравље и штетним деловањем подземних вода, Ракић је том приликом објаснио какво је то „позитивно“ или „био“ зрачење и како утиче на имунитет људи. Пре овог, он је још 1991. године измерио и обележио у селу Мокри код Беле Паланке круг са истоветним својствима.
Од 1991. године до данас кроз Малу Крсну и ове кругове прошло је два милиона људи!
Најдан Ракић, који је у међувремену преминуо, пошто је означио круг, оставио је и упутство за лечење - потребно је у кругу провести по двадесетак минута, два дана узастопно, а затим то поновити после 13 дана. Поступак се, у случају потребе, понавља после две недеље, а не препоручује се женама у менструалном циклусу и особама са уграђеним пејсмејкером.
Стајање је бесплатно
Према сведочењима оних који су посетили ово место у Малој Крсни, човек врло брзо пошто закорачи у круг на табанима осети топлоту, а руке и ноге почну да трну. Нема научних испитивања која би потврдила лековитост овог места. Само стајање у кругу је бесплатно.
Влашка магија у пећини Дубока
5. Уочи празника Силаска Светог духа на апостоле духови улазе у жене и воде их у свет мртвих. Из њих тада проговарају покојници
У Нересници код Кучева жене уочи празника Силаска Светог духа на апостоле, односно Духова или Тројица, почињу да се плаше. У неке од њих тада ће се уселити виле и оне ће их одвести на јединствено путовање - у свет мртвих. Кроз њих ће проговорити покојници, а кад се врате из несвести, споро и уз болове, знаће шта ће се десити у будућности. То су русаље.
Врисак леди крв
Очевици то овако описују: „Кад духови уђу у женску особу, она, уз врисак који леди крв у жилама и болни јаук који цепа срце, као проштац пада на земљу. Тада је без свести и не реагује на бол - године 1934. један београдски академик је русаљи забијао игле под нокте истражујући тај феномен, али она није реаговала... Кад је запоседне дух, дакле, русаља пада на земљу, и тада се на њу бацају сви присутни да је ухвате за руке и не дозволе јој да се удара у груди и да се убије.
По неколико мушкараца држи јој тада једну руку јер русаља у том стању располаже натрпиродном снагом. Очи су јој затворене, а песнице грчевито стегнуте. Говори наизглед неповезано, а понекад пљује на оне што је држе, а народ што стоји около запомаже: ‚А лувато русаљи! А лувато!‘ На влашком то значи: ‚Узели су је духови! Узели су је!‘
Плач и амнезија
После извесног времена - неки кажу да из таквог стања може да је поврати само тиха музика - русаља се враћа свести и почиње да плаче. Не сећа са шта се дешавало са њом, ни шта је говорила. Али они који су је држали запамтили су сваку реч. Јер, све што је рекла ускоро ће се и остварити...“ Мештани и локалне власти тврде да „русаља више нема“ и да је „тај обичај нестао“. Али, уколико имате доброг пријатеља који је из ових крајева, он ће вам - у строгом поверењу - признати да се и даље окупљају.
Духовно наслеђе источне Србије прожето је веровањем у натприродно и у моћ магије.
Зло дрво у Рековцу
6. Ко дотакне ову дивљу јабуку, обавезно доживи неку несрећу. Због тога путари нису смели да је посеку
У срцу краја званог Левач, у југоисточном делу Шумадије, налази се Рековац. Од Крагујевца је удаљен 24, а од Београда 157 километара.
С десне стране пута Белушић-Опарић у рековачкој општини расте једно патуљасто дрво, око три метра високо и толико и широко, необично густих грана. Лишће овог дрвета зелено је читаве године, иако није четинар. Нико не зна колико има година, али се помиње и у старим записима.
Пренета са Кавказа
Реч је о врсти патуљасте дивље јабуке, која је вероватно пренета са Кавказа и која се сматра светим дрветом. Неки Левчани га називају „чаробним“, други „злодрво“, а трећи „гумасто дрво“. Али сви, без изузетка, пролазе крај њега с поштовањем и у страху, строго пазећи да га не додирну, или случајно не одломе гранчицу. За ово дрво везује се веровање да откидањем гранчица, цвета или плода намерник на себе навлачи несрећу и проклетство. У хладовини овог дрвета нема сна и одмора.
Левчани причају да ко год помисли нешто лоше дрвету или хоће да му науди, може да се спасе једино ако се прекрсти пред њим, пољуби стабло и замоли га за опрост.
Легенда која живи међу житељима рековачког краја казује да је некада чувени хајдук Стеван Јаковљевић из Белушића једном приликом испод „гумастог дрвета“ легао да се одмори. Када се пробудио, једва је подигао очне капке, али је остао разрок.
Под овим дрветом застао је да предахне и кнез Милош Обреновић, јашући у манастир Каленић. Кад је наставио пут, на правом и равном друму после неколико корака његов коњ се саплео и сломио предњу десну ногу!
Пао човек који је хтео да га сруши
Седамдесетих година прошлог века, радници „Крагујевацпута“ асфалтирали су овај део пута, а пројектом је било предвиђено да се ово дрво посече и кривина исправи. Од десетак радника само један је пристао да се маши секире, али чим је сечивом ударио у стабло, осетио је бол у леђима и руци и стропоштао се. На болничком лечењу је провео наредна три месеца.
Вампиров гроб у Кисиљеву
7. У Бечком архиву постоји
документ о србској крвопији Петру Благојевићу, који је прогонио људе у 18. веку
Петар Благојевић живео је у селу Кисиљеву, данас у општини Велико Градиште, и ту је умро 1725. године. Десет недеља после његове смрти, људи у селу почели су масовно да умиру - у само осам дана умрло их је деветоро. Све жртве су пре смрти тврдиле да их је посетио Петар. Његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања, рекавши да јој је у сну дошао мртав муж и тражио своје опанке.
Само нос отпао
Браничевом је тада владала Аустрија, па су сељаци у паници од аустријског капетана Формбалда затражили дозволу да отворе Петров ковчег. У Формбалдовом извештају, који се чува у Архиву у Бечу, стоји и ово:
„Пошто ни лепим речима ни претњама нисам могао да одвратим ове људе од одлуке коју су донели, отишао сам заједно са градиштанским свештеником у село Кисиљево и извршио увиђај свеже ископаног тела Петра Благојевића, нашавши крајње истинитим да, пре свега, није ни најмање био присутан мирис карактеристичан за мртве, а да је тело, изузев носа који је делимично отпао, било у потпуности очувано. Коса и брада, па чак и нови нокти (стари су отпали) наставили су да расту; стара кожа беличасте боје била је згуљена, а испод ње се стварала нова. Лице, шаке, стопала и читаво тело били су у ништа лошијем стању него за живота. Немало изненађен приметио сам свежу крв у његовим устима, која је, по општем уверењу, припадала некој од његових жртава.
Укратко, били су присутни сви горепоменути показатељи које такви људи имају. Када смо свештеник и ја завршили увиђај, расположење присутних прерасло је из узнемирености у бес, па су поданици великом брзином наоштрили колац у намери да њиме прободу тело покојника. Затим су га прислонили на његове груди и проболи, након чега је не само из срца него и из ушију и уста потекла свежа крв, а појавили су се и неки други знаци (које бих, уз дужно поштовање, прећутао). Коначно, у складу са њиховим обичајима, спалили су више пута помињано тело“.
Тамо се нико не сахрањује
Недуго затим, бечке новине Wиенерисцхес Диариум објавиле су чланак „Вампир вон Кисиљево“ и од тада се србска реч „вампир“ користи у свету.
Место где је пре двеста година био сахрањен вампир и данас се јасно распознаје. До данашњег дана на том гробном месту нико више није хтео да буде сахранен. Налази се на крају гробља, без видљивих обележја! Једино што је уочљиво да у реду старих камених споменика један недостаје. Осим тога, трава је на њему, упадљиво блеђа и ређа. Никада нико није видео птицу да је на овај гроб слетела!
