Не да се, али ће се дати (3.) - Листићи о васпитању

25-11-2014 12:20:44 | | / mojenovosti.com |

Неће бити сувишно ако још једном поновимо да мистику не треба схватити просто као контеплацију, него интуитивни и разумни поглед на свет, који мења нас саме, а као последицу тога и наше деловање чија је карактеристика сагласје са законима Природе.

Интуитивно, али и разумно виђење света

Како постићи такво интуитивно, али и разумно виђење света?

Нема сумње да та перцепција, или виђење има превадходно интелектуално и рационално својство.

Оно што располаже том способнношћу поимања је Душа – најузвишенији део нашег спознања света, које може постепено скинути ланце с Мистерије.

Оно одважно Срце које јесте Душа човекова

Древни Египћани су говорили да се мистерије осећају интуитивно, примају Срцем, оним одважним Срцем које и јесте Душа човекова.

У свом знаменитом делу „Магични свет древног Египта“ Криситиан Жак пише:
„... тако је срце постало центар најтананијег осећања. Реч је не о органу, него о нематеријалном средишту бића... Све произалази из Срца и све му се враћа, оно и даје, и прима“.

Благодарећи срцу ми осећамо сједињавање с Природом и откривамо једну те исту енергију у свему, премда је она изражена у различитим формама и очитује се у разним ситуацијама и околностима. Схвативши ту неминонвност, лакше успостављамо везу са сосптвеним духом, с Богом, без већег напора смо у стању да срушимо онај страшни зид између живота и смрти који смо сазидали својом разборитошћу.
Јер не постоје друге енергије, осим оне једне једине, непроменљиве.

Уметност питати и слушати одговоре

Питати је потребно, али то се не сме злоупотребљавати како би се избегла опасност зависности од савета која нам долазе споља.

Треба умети постављати питања самом себи и сам тражити одговоре; само онда ако ниједан одговор не изгледа добар и прикладан, треба се обратити некоме ко нам може помоћи.

Пут истинског познања се не гради на псеудорационалном врћењу у круг, около наоколо, око питања и одговора који смењују један другог у бесмисленој дијалктичкој игри која никуда не води.

Питање је отварање врата, а одговор - нова личност која кроз та врата улази

Познање је спокојно одмерен и разрађен процес који у себе укључује контеплацију и унутрашње усвајање: питање је отварање врата, а одговр - нова личнот која кроз та отворена врата улази, како би ушла и у наш жиот остајући тако његов нераскидиви део.

Отуда је неопходно да се ослободи место одговору, личности која нам доноси нешто достојно пажње.

Бранко Ракочевић