Срце у јунака протерало окупатора преко Дрине

05-08-2017 10:28:11 | | / vostok.rs |


Kрвава је била прва година Великог рата кад се на малу Србију сручила моћна војна сила Аустроугарске царевине. Крајем лета снажно је напала и брзој победи се надала, али је на измаку јесени безглаво преко Дрине бежала.

О тим данима кад је срце јуначко било јаче од окупаторских хаубица, писао је официр српске војске Иван С. Павловић, командант ужичке здружене бригаде у време кад су новембра 1914. српске снаге, материјално и бројчано слабије, својом одлучном офанзивом окупатора протерале из земље.

Те Павловићеве записе штампао је ужички Историјски архив, поводом века од Великог рата, као репринт издање „Из наше офанзиве 1914. године: Заузеће Ужица, гоњење Аустријанаца 25–28. новембра 1914”.

Реч је о операцијама ужичке војске, предузетим у склопу офанзивне фазе Колубарске битке, које су довеле до слома аустроугарског фронта и ослобођења окупиране територије Србије. Без обзира што је фронт сломљен на Сувобору, дејства у долини Западне Мораве била су од прворазредног значаја.

„Значај те сјајне победе над надмоћнијим непријатељем је тим већи што су га оствариле претежно јединице трећег позива (и кадровски пук), дакле састави ван оперативне војске која се у том тренутку борила на тежишту фронта“, пише др Александар В. Савић у предговору тог репринт издања.

Своја ратна сећања Иван С. Павловић (1869–1943) објавио је у међуратном периоду у више публикација.

Био је родом из Ужица, вишу војну школу завршио 1898. у Београду, 1902. постао пешадијски мајор, пуковник 1913, да би га кад је Велики рат почео поставили за команданта Ужичке здружене бригаде. Командовао је у ратним годинама и ужичким одредом, с којим је јануара 1916. стигао на Крф.

Ту, по реорганизацији војске, постаје начелник ађутантског одреда Врховне команде. После рата, као ђенерал, Иван је био командант Потиске дивизије и Косовске дивизијске области, помоћник команданта Прве армијске области, све до пензије 1929. године.

Истакао се храброшћу у ратовима, одликован је са 17 домаћих и седам страних високих одликовања. Написао је многа дела из области војне историје, сматрали су га елитним официром наше војске.

У забелешкама о гоњењу Аустријанаца из Србије у новембру 1914. године, Павловић пише да је разбијање окупатора на крајњем левом крилу србског фронта на Крстацу 22. новембра прве ратне године имало значајног утицаја на ток ове српске офанзиве.

„Ужичка бригада, заузевши бојем на Крстацу ову важну планинску баријеру, нагнала је непријатеља на журно одступање преко Пожеге... Пораз Аустријанаца на Крстацу, растројство, паника, и уопште деморал који је завладао двема њиховим бригадама у бекству са Мораве преко Пожеге, распростирао се муњевитом брзином на суседне њихове трупе, које бејаху у највећим борбеним окршајима са трупама Ужичке војске на левој обали Мораве. У том одступању непријатељ је, делом трупа појачан, дао још последњи отпор пред самим Ужицем 25. новембра. Саломивши и овај последњи отпор Аустријанаца, ужичка бригада разбила је и непријатељска појачања, која су му у најодсуднијем тренутку пристизала од Вардишта и Мокре Горе преко Шаргана“.

Гоњење непријатеља 26. новембра преко Кадињаче продужено је и Шарганом. Непријатељске трупе у повлачењу ка Бајиној Башти биле су у критичној ситуацији. Али, како пише Павловић, у одсудним тренуцима кад су аустријске трупе закрчиле пролаз узаном долином реке Дервенте, операција против десног бока Аустријанаца и њихове одступнице није изведена, те је непријатељ избегао катастрофу.

„Аустријске трупе изашле су на Дрину код Рогачице, највећим делом се преко ноћи 26/27. новембра пребациле преко Дрине у Босну. За време од 22. до 27. новембра 1914. Ужичка бригада је заробила: три официра, једног лекара и преко 1.000 војника, у борби отела три митраљеза, запленила много пушака и муниције, 13 кола, 34 коња и два телефона са много кабла“, писао је команди Иван С. Павловић.

Бранко Пејовић,
Политика