Војевање земљоделца из Сврачкова

10-09-2017 09:51:01 | | Стари ратник Божо Марковић (фото лична архива) / Политика/ |


Земљоделац жуљевитих руку и храбар ратник био је Божо Марковић (1883–1963). Тежачки радио на посној земљи у брдима Сврачкова код Пожеге да породицу отхрани, а ратне трубе одвукле су га на бојишта у младалачкој снази. Седам година провео у униформи, као артиљерац војевао у оба балканска и Великом рату, медаљу за храброст стекао. И мада са само четири разреда школе, руком је бележио своја ратна путешествија. Касније, у позној старости, сва та сећања објединио је у рукопису на 17 страна, који су нам ових дана предочили његови потомци настањени у пожешком селу Годовику. „Марковић Божо, мој живот“, насловио је ту заоставштину.

Рукопис почиње сећањима на балканске ратове, кад се његова батерија борила на јужним нашим просторима. „Кад сам на Видовдан 1914. дошо кући, отац и мајка обрадоваше се. Издржах два рата, остадох жив, док одједном изненада мобилизација 12. јула 1914.(по старом календару). Нисам се ни одморијо, треба опет у рат да се иде...”, пише Божо.

У Првом светском рату војевао је против Аустријанаца најпре код Вишеграда, али кад је непријатељ насрнуо на северно Подриње, део српске војске је тамо отишао у помоћ. Борио се тобџија Божо изнад Крупња, на Мачковом камену, новембра 1914. био у јединицама које су снажно потиснуле Аустријанце и пребацили их преко Саве и Дрине. „И тако Швабе цело време нису смеле носа помолити преко наше границе док нису склопили савез с Бугарима“, пише и додаје да га је 1915. нашао тифус, али се излечио у пожешкој војној болници, па на лето дошао у своју батерију у Велес. Ту су их 1. октобра ноћу мучки напали Бугари. „Наша војска одолева, али Велес касније с Бугарима нападају и АустроНемци. Нисмо имали муниције, 8. новембра 1915. остављамо Битољ истог датума кад смо га узели од Турака 1912. Кад смо дошли у Стругу видели смо да губимо нашу отаџбину“, сећа се Божо и наводи да су одатле прешли у Албанију, па изнурени, дођоше у Валону, а одатле бродом на острво Крф. Ту им је свануло.

„Почели смо добијати добру храну, доста леба, настало је право одмаралиште. Ту нам је било, што но се каже, ко у цареву двору. Добили смо одело све ново, од пета па до увета. Од нашег одела све смо спалили, само је могао да остане новчаник или перорез. Ништа нисмо радили, само смо шетали по ладовини испод маслина. Идемо у море, те се купамо. А ту има доста и поморанџи, кад имамо пара ми понеко кило купимо и поједемо. Разговарамо: Боже мили, ја добра живота. Никад бољи живот нисмо имали нити ћемо имати, пише ратник.

У лето 1916. кренули су лађама у Солун, од Француза примили ново одело и топове. У августу поче окршај „са Бугарима и АустроНемцима који су мислили да узму Солун, али се изненадише кад опазише Србе“. Пише Божо о борбама на Кајмакчалану кад је његова батерија заузела врх брда, а он ту одликован сребрном медаљом за храброст. Септембра 1918. Срби пробијају фронт, Бугари беже и капитулирају. Српска војска у Чачак улази пред Митровдан 1918, а аустријска бежи из Србије. Божу дају седам дана одсуства: после толико времена долази кући да види своје, али није била радост – умрле су му жена и мајка, прва од тифуса 1916, друга седам дана пре његовог доласка. Оцу се обрадовала тада ћеркица Милица.

Враћа се он у јединицу после одсуства, а демобилизацију дочекује код куће у Сврачкову августа 1919. Потом се Божо поново оженио и имао још петоро деце.

Бранко Пејовић,
Политика