Совјетски брод који је притекао у помоћ аргентинском „Генералу Белграно“

23-09-2017 04:30:58 | | / vostok.rs |


Другог маја 1982. збио се један од најконтроверзнијих догађаја у Фолкландском рату – британска нуклеарна подморница HMS Conqueror потопила је крстарицу „Генерал Белграно“. У нападу су погинула 323 млада аргентинска морнара. У спасилачкој операцији Аргентинаца учествовао је само један страни брод - совјетски.

„АРА Генерал Белграно“ је била крстарица аргентинске морнарице која је претходно, под америчком заставом и под именом USS Phoenix, учествовала у Другом светском рату. Овај брод је преживео познати јапански напад на Перл Харбор и учествовао у многим војним операцијама у Тихом океану све до капитулације Јапана.

Под аргентинском заставом


Крстарица је 1951. продата Аргентини и служила је под именом ARA 17 de Octubre (17. Октобар). Четири године касније, 16. септембра 1955, добила је ново име „Генерал Белграно“ (Ц-4), у част аргентинског војсковође, генерала, дипломате и једног од вођа борбе за независност Мануела Белграна, који је 1799. основао Поморску школу ове земље.

АРА Генерал Белграно, 1950. Двадесет седам година касније, 16. априла 1982, под командом Хектора Бонзоа крстарица је пловила према острву Естадос, како би вршила надзор и пресретање непријатељских јединица. Аргентинска војна хунта истог месеца је окупирала Фолкландска острва. Ни Аргентина ни Британија нису објавиле рат, али Британци су почели да обнављају своју колонију и послали додатне војне јединице.

Потонуо је!

Капетан нуклеарне подморнице HMS Conqueror Крис Врефорд Браун наредио је 2. маја напад на крстарицу „АРА Генерал Белграно“. Застарели аргентински брод налазио се ван неутралне зоне од 200 наутичких миља око спорног јужног архипелага, коју је прогласило само Уједињено Краљевство Велика Британија. Капетан подморнице, која је пронашла аргентински брод уз помоћ америчких сателита, примио је наређење од саме британске премијерке Маргарет Тачер.

Два торпеда Mark VIII су тог олујног послеподнева погодила брод који је почео да тоне у 16:15. На броду се налазио 1091 члан посаде. Један од њих, Алехандро Перез, је касније овако говорио у интервјуу за часопис Diario Popular:

„Нисмо знали што да радимо, нисмо знали где смо погођени. Чекали смо команду која није ни стигла, јер торпеда су зауставила рад свих генератора.“

Посаду је требало евакусати. Тенор Дарио Волонте се за часопис La Nacion присетио ужасних тренутака у којима је посада брода тражила излаз из те смртоносне замке:

„Добро се тога сећам. Излазили смо и хватали оне који су били повређени…”

Брод је потонуо у 17 сати. 323 Аргентинца нису преживела (процене су да је удар торпеда могао да убије 274 члана посаде), други су страдали од повреда и смрзавања. Многи преживели аргентински морнари провели су сате, а неки и више од једног дана, плутајући на претрпаним чамцима, у жестокој олуји, на температури испод нуле.

Спасилачка операција

Четири авиона и аргентински бродови Gurruchaga, Baha Paraso, Bouchard и Piedrabuena кренули су у помоћ чим су добили вест о трагедији. Усред олује која је шибала јужним Атлантиком требало је лоцирати очајне морнаре.

У зору 5. маја први преживели стигли су у луку Ушуаје. Потрага за изгубљенима морнарима и телима покојника настављена је до 9. маја. Укупно су спашена 793 члана посаде.

Руски брод који је кренуо у помоћ

Неколико рибарских бродова, који су сазнали о инциденту, је послало радиограме бродовласницима у СССР-у који су се већ обратили Министарству спољних послова и добили дозволу министра рибарства Совјетског савеза Владимира Каменцева.

Брод БМРТ „Белокаменск“, под командом капетана Ревкова, био је први који је стигао на то подручје. Затим се говорило да је то био шпијунски брод, али то никада није потврђено. У случају да је то истина, шпијунски брод је прекинуо своју наводну шпијунску мисију на читаву седмицу како би помогао Аргентицима у спашавању живота. Инжењер брода, др. Василиј Терентјев, је касније говорио: „Нисмо се заправо више надали, јер температура воде није ишла изнад 7 C, и нико није могао да преживи тако дуго.“
Брод БМРТ класе којој припада „Белокаменск“ (поштанска марка). Једино што су совјетски рибари успели да извуку из воде су лешеви тројице морнара у црвеним прслуцима за спашавање и и још три таква прслука. Тела несретних морнара су била у ужасном стању - галебови су им појели очи и усне. Били су премештени у хладњачу када је из Москве стигло наређење да се потрага заустави. Руски брод је отпловио до најближе луке у Аргентини где су морнарима забранили да се искрцају. Не треба заборавити на то да, иако је у Фолкландском рату СССР применио начело „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ”, односи између аргентинске десничарске диктатуре и Совјета нису могли да буду у горем стању. Према писању Дмитрија Татаркова у свом раду „Сукоб у јужном Атлантику: Фолкландски рат”, пронађена тела су била пребачена на аргентински брод који их је пренео у луку.

Упркос политичким разликама са Аргентином, агенција ТАСС је објавила следећу вест о нападу на аргентински брод:

„Совјетски савез се противи колонијализму у било ком облику и уверен је да је обнова колонијалног статуса на Фолкландским острвима недопустива. Острва припадају Аргентини, и СССР се противи агресивном и колонијалистичком ставу Лондона исказаном у војној авантури Маргарет Тачер и њене конзервативне владе”.
АРА Генерал Белграно