Налазите се на страници > Почетна > Магазин > Култура > Слике из Нежидера

Слике из Нежидера

25-09-2017 10:09:41 | | Исидор Ђуковић, хроничар наших страда, фото С. Савовић / Pol |


Упорни истраживач Исидор Ђуковић, аутор више историјских књига о оба светска рата, обележио је свој 90. рођендан представљањем нове књиге „Нежидер – аустроугарски логор за Србе, 1914–1918” (издавач Историјски архив Београда). Овога пута му се у коауторству придружио 44 године млађи историчар Ненад Лукић.

– Исидор Ђуковић је посебно заслужан за расветљавање историје рудничко-таковског краја, а књигу „Рудничани и Таковци у ослободилачким ратовима 1912–1918” можемо сматрати његовим животним делом. Осим тога, у више наврата бавио се и логорима у којима су Срби страдали, па су тако настале књиге „Нађмеђер”, „Пегави тифус”, а ево и ова најновија – каже Александар Марушић, директор Музеја рудничко-таковског краја.

Где је рата, ту је и логора. Куда би се, иначе, отпремали заробљени непријатељски војници, похапшени неуниформисани мушкарци, жене и деца. Нежидер, место у северном делу аустријске покрајине Бургеланд (не треба га мешати са истовременим логором Нађмеђер у Словачкој, о којем је Ђуковић раније писао – „Прометеј”, Нови Сад, 2003), био је један од многобројних логора црно-жутог царства у Великом рату. Основан је у септембру 1914. године у старој касарни хусарског пука и зградама коњушнице и трајао све до октобра 1918. године. Углавном су у њега довођени људи из свих српских крајева, у мањем броју и други Словени.

Заробљеници су коришћени за послове у рудницима, фабрикама, на пољопривредним имањима, сечи дрва, често на местима опасним по здравље и живот, „чак и у зони артиљеријске ватре, што је било забрањено по Хашкој конвенцији из 1907. године”. Жене су плеле, прале веш и постељину, радиле у кухињи. И кад смо код кухиње, аутори књиге наводе да је у почетку јеловник обезбеђивао 2.500 калорија дневно (деца су добијала и по четврт литра млека), да би, како је време одмицало, „укупна хранљивост дневних оброка пала на испод хиљаду калорија”.

Уз опис радних обавеза, исхране, здравствене заштите, поштанске кореспонденције, кажњавања „непослушних” логораша, чак и организованој школи за дечаке и девојчице од седам до 15 година, аутори дају и преглед културно-забавног живота у логору. Како је међу логорашима било глумаца и студената, одмах су организоване позоришне представе; играо се „Ђидо”, „Милош Обилић”, „Карађорђе”, Игоов „Звонар Богородичине цркве”, „Зидање Скадра на Бојани”. Радио је оркестар Цигана из Шапца и Барајева, на приредбама се рецитовао Змај, Војислав Илић Млађи, Пандуровић, Ракић, Шантић. Свештеници заробљеници су основали хор и приређивали концерте духовне музике...

Кроз логор Нежидер је, током трајања Великог рата, прошло најмање 17.000 заробљеника, углавном српских цивила. Свакако најпознатији логораш је био Милутин Миланковић, научник светског гласа (после пет месеци, ослобођен је на интервенцију једног колеге из Беча). Ухапшен је у родном Даљу, а касније је записао: „Падох, на свом имању у Славонији, у ратно ропство. Тешка гвоздена врата затворише се иза мојих леђа. Велика брава шкљоцну, а после ње локот...

То је била соба за отмене самце. Имао сам, сем постеље, сто, столицу и петролејску лампу... Дуго сам тако чамио. Тада ми поглед паде на мој ручни кофер. У њему су стајале моје већ штампане или тек започете радње о моме космичком проблему. Ту је било и чисте хартије. Ја почех да прелиставам списе. Узех у руку моје верно перо и стадох да пишем и рачунам.”

Према аустроугарској статистици, у Нежидеру је током његовог постојања умрло 4.750 особа. На 220 од око 300 страна књиге је попис умрлих поданика Краљевине Србије, а њих је безмало четири хиљаде. Међу њима има и деце, чак и посве мале, рођене у самом логору. Туберкулоза, пегави тифус и дизентерија су чести узрочници, али је у рубрици „узрок смрти” најчешће уписано „непознато”.

Књига Исидора Ђуковића и Ненада Лукића је вредан прилог свеколикој документацији и литератури о погубности ратова, у конкретном случају по српски народ. Она је и опомена која, на жалост, као и толике друге, никако да људски род призове памети. Па је она Крлежина како је „историја учитељица живота која никога ништа није научила”, сасвим на месту.

Бошко Лоновић,
Политика