Напуштени град који је „држао на оку” пола САД
Гудим је један од тајних совјетских градова који су напуштени након распада Совјетског Савеза. Некада је служио за складиштење нуклеарног оружја, а данас је само сабласна тачка на мапи. Повремено га посећују љубитељи историје и радознали путници.
Град Гудим је био тајна совјетска војна база. Познат је и под називима Анадир-1 или Магадан-11. Налази се на Чукотском полуострву на руском Далеком истоку. Данас су у њему остале само напуштене зграде.
У овом граду су годинама биле стациониране ракете РСД-10 „Пионир“, спремне за употребу у сваком тренутку. Ове балистичке ракете средњег домета имале су нуклеарне бојеве главе и могле су стићи до Аљаске, Вашингтона, Калифорније и неких делова Јужне Дакоте. Међутим, њихова главна мета је био Китсап – војно-поморска база у близини Сијетла, трећа по величини у Америци.
Ракете нису држане у лансирним контејнерима, већ у самоходним транспортерима МАЗ-547. Штитио их је тенковски батаљон, а такође јединице АБХ-одбране и ваздухопловни пук смештен на оближњем аеродрому.
Према легенди, град је основан након што је совјетски председник Никита Хрушчов претио Америци познатим речима: „Ми имамо ракете чак и на Чукотки!” Војска је 1958. године основала базу која је све до затварања 1961. године носила ознаку „опасна зона”.
Званични назив града био је Анадир-1, али су га људи називали Гудим – тако се презивао пуковник задужен за изградњу овог места. Када је градња завршена пуковник је из непознатих разлога извршио самоубиство.
Војници који су са породицама живели у неповољним условима Камчатке добијали су добру плату, а тржни центри у Гудиму су били добро опремљени робом чак и у време кризе.
Објекти распоређени по читавом округу штитили су тајни град од диверзаната и евентуалног непријатељског искрцавања.
База је затворена 1987. године. Тада је донет Споразум о ликвидацији ракета средњег и малог домета, који је подразумевао уништење нуклеарног оружја.
Војска је потпуно напустила град 2002. године. Преостали становници су пресељени у градове Саратов и Енгелс у западној Русији.
До овог града се не може стићи јавним превозом, већ само аутомобилом или таксијем (за сто долара) од насеља Угољније Копи близу аеродрома „Анадир”. У сваком случају, по неравном терену могу проћи само џипови.
Борис Јегоров,
Russia beyond
