„Зашто је жена која је спасила 10.000 деце из Јасеновца срамно прећутана“

29-10-2017 08:11:36 | | / vostok.rs |

„Србија у западној Европи има лош имиџ“


Аустријанац Вилхелм Куес, аутор књиге "Дианина листа", романсиране биографије Аустријанке Диане Будисављевић, која је из усташких логора у Павелићевој НДХ спасила више од 10.000 српске деце, тешко прихвата да је тако велико, херојско дело његове земљакиње, удате за Србина Јулија Будисављевића, остало готово непознато свету, Дианиној домовини, Хрватској, па чак и њему.

Разлоге види, између осталог, у томе што Диани, како каже, ни једно време није било наклоњено.

 

Вилхелм Куес, аутор књиге
Вилхелм Куес, аутор књиге "Дианина листа"

За комунисте је била конзервативна католкиња, а не комунистичка хероина, а у послератној Хрватској није било превише пожељно причати о усташким злочинима, као ни у Туђманово време, па није ни данас, а у Аустрији, између осталог, јер је спасавала Србе.

"Зачудило ме је да нико у Аустрији не зна да је Диана спасила више од 10.000 деце из логора у НДХ. Изненадило ме је током истраживања за ову причу и много других детаља, рецимо учешће Аустријанаца и Немаца у злочинима, размере прогона Срба и Јевреја, Рома и Синтија. Изненадиле су ме размере њихове крволочности", каже аутор књиге коју је на србском објавио "Самиздат".

Куес у разговору за Танјуг каже да је први пут за Диану Будисављевић чуо у пролеће 2015. године, када га је назвао његов издавач "Тиролиа", који се, иначе већ сто година налази у кући у Инсбруку у којој је рођена Диана, тада Обексер, и питао да ли би желео да напише књигу о Диани.

Куесова књига, за коју је користио око стотину других књига и докумената о усташким злочинима и логорима, привукла је велику пажњу и о њој наши медији пишу као о публиковању непознате приче, што је делимично тачно.

У нашој јавности име Диане Будисављевић, до тада познато углавном историчарима, ретким преживелима које је спасила и малобројној породици, постало је присутније тек неколико година након што је у Загребу 2003. њена унука Сивија Сабо превела са немачког и објавила делове Дианиног дневника, који је она водила од 1941. до 1945. године.

Тај дневник у којем је забележила како је са сарадницима спасавала српску децу са Козаре, Кордуна, из хрватских и босанских села, из усташких логора, како је молила за помоћ Кватерника, Степинца, Артуковића, Лубурића и тражила да јој дозволе да изведе децу, како их је пописивала да би им сачувала имена и вратила их родитељима... је основа Куесове књиге.

Диана Будисављевић
Диана Будисављевић

"Од Сивлије Сабо добио сам цензурисану верзију немачке верзије дневника. У њој недостају личне напомене, приче породице, недостају личности, а и читаве епизоде", каже Куес и додаје да је био фасциниран оним што се пред њим открило.

"Фасцинирали су ме њена храброст, издржљивост. Ући у логоре и рећи 'не излазим док не спасем децу, небитно шта са мном учините'...Знала је да је могу убити, али то је није спречавало да буде упорна, да стално понавља да неће да оде док јој не дозволе да изведе децу и да деца морају бити спасена", прича Куес.

За име Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је од смрти сачувао 1.200 Јевреја током Другог светског рата, чуо је цео свет, а Ирена Сендлер, спаситељка 2.500 јеврејских малишана из варшавског гета, две године заредом била је номинована за Нобелову награду за мир.

На питање које су то околности због којих је дело Диане Будисављевић остало до данас непознато свету и широј јавности, Куес каже да иза тога стоји, према његовом мишљењу, више разлога.

Један од њих је, како каже, да су Диана и њена породица после рата одбијали да сарађују с комунистима, а и није била погодна да буде комунистичка хероина, јер је била конзервативна, католик, брат њеног мужа је одбијао да буде министар у Титовој влади, а да је, са друге стране, Тито, као и други европски лидери морао да се одлучи како ће се односити према фашизму у земљи.

"Одлука је пала, као и у Аустрији и Немачкој, да се што мање говори о томе, како не би било раздора у друштву. Тек сада, 70 година касније, можемо о томе да причамо", примећује Куес.

На опаску да се чини да никад није било погодно време да се дело Диане Будисављевић уврсти међу најсветлије странице историје и подсети на размере злочина коме се она храброшћу и хуманошћу успротивила, па је тако и њен дневник у Хрватској 2003. штампан у само 700 примерака, Куес каже: "Након пада комунистичког режима, посебно у Хрватској на челу са Фрањом Туђманом и ХДЗ-ом, дошло је до скретања удесно и није било воље да се прича о усташким злочинима. Напротив. Нажалост, и данас је тако".

"Све више фашиста у Блајбургу" 


Он наводи да станује недалеко од Блајбурга и да сваке године виђа поворке фашиста у том граду.

"Нису ту само хрватски фашисти и политичари, већ и аустријски, немачки, чешки, пољски, фашисти који долазе из целе Европе. Мислим да ће наредних година бити још горе, јер смо тренутно суочени са померањем у десно у целој Европи. Зато је важно да се говори о таквим херојствима, као што је Дианино, која је устала против фашизма и нешто предузела", каже он.

Куес каже да је прича о Диани потребна и Србима и Хрватима и Аустријанцима.

"Мора се о томе писати, посебно за немачко говорно подручје, јер у Аустрији и Немачкој готово нико не зна ко су биле усташе, ко је био Павелић, Лубурић", поручује писац.

На питање да ли га је неко контактирао од хрватских издавача и има ли заинтересованих за објављивање ове књиге у Хрватској, каже да за сада нема.

"Можда после оволиког интересовања у Србији и извештавања о мојој књизи неко буде заинтересован", каже Куес.

Додаје да га не изненађује чињеница да је Силвија Сабо, када се појавио дневник, одбила да разговара са београдским новинарима, који су публиковали делове њеног дневника.

Наводи како је у почетку била веома кооперативна и дала му немачку верзију дневника, међутим, када је прочитала књигу, пре издавања, била је веома љута и покушала је да спречи издавање.

"Не знам шта јој је толико сметало. Било је назнака да су јој посебно сметали описи усташких злочина. Али, о томе се мора писати. Па, већина људи који су помагали Диани, били су католици, Хрвати, они су спасавали српску децу. Како не разуме да то гради мостове између земаља, а моја је намера да то покажем", каже Куес.

Kњигa
Kњигa "Дианина листа"

На питање очекује ли да би његова књига, у којој се помињу и контакти Диане Будисављевић са Алојзијем Степинцем, могла у Хрватској да послужи и као аргументација за оправданост његовог проглашења за свеца, а што су хрватски медији већ чинили када се појавио Дианин дневник 2003. Клаус је изричит и каже да и дневник и његова књига показују јасно да Степинац није, или је само маргинално учествовао у спасавању српске деце.

"Он је у више наврата одбијао Диану. Тек након бројних интеревенција је помагао и све пребацио на Каритас. Он у тој акцији нема готово никаквог удела и његово проглашење за свеца не би могло да се тиме оправда", уверен је он.

Куес каже да све то може јасно да се види и из дневника. 

"И у својој књизи јасно кажем да је Степинац подржавао усташки режим. Они су себе дефинисали као католичке фашисте. Велики делови хрватске католичке цркве учествовали су у великом систему НДХ, па чак су и фрањевци убијали у Јасеновцу", наводи Куес.

Он напомиње и да му је било веома тешко да пише ову књигу, посебно оне делове који су се односили на концентрационе логоре. 

На питање може ли, осим тога што је написао Дианину листу, да још нешто учини за Диану Будисављевић, да у Аустрији пренесе причу о њој, подстакне свест о томе како је из окриља његовог народа изашла тако велика хероина и тако величанствено људско дело, каже да се труди.

"Сви покушаји постхумног одавања поште су до сада били неуспешни. Не могу то да разумем. Постојала је идеја 2014. да се једно обданиште назове по њој, али политичари нису могли да се договоре. Издавачка кућа жели да постави таблу на њеној кући, али ни то није успело. Питам се шта се може имати против једне жене која је спасила више од 10.000 деце. Не разумем то", каже Куес.

"Србија у западној Европи има лош имиџ" 


Уз ограду да је питање можда деликатно, питање за Вилхелма Куеса било је и да ли је, можда, један од разлога што Дианино херојско дело никада није добило признање које заслужује то што је помагала Србима и спасавала српску децу, Клаус, каже да верује да је тако.

"Србија у западној Европи има лош имиџ. Посебно у Аустрији, где се од малена учи парола из Првог светског рата 'Србија мора умрети'. Медији су и за време ратова у Југославији Србе приказивали као злочинце и лоше момке", каже он.

Његов циљ је, каже, како кроз ову књигу, тако и текстовима који ће уследити, да поправи тај имиџ, да покаже да Срби у Првом светском рату нису били агресори. 

Додаје и да у одговору на ово питање не може, а да не помисли на Милорада Павића. "Велики србски писац је рекао: 'Да нисам Србин одавно бих добио Нобелову награду'. Верујем да је био у праву", констатује Куес.

Верује, ипак, да ће његова књига помоћи да се сазна истина и победи заборав, а име Диане Будисављевић постане познато колико и име Оскара Шиндлера.

РТС / Танјуг