Прича о Катарини Иларионовој Демини - „Каћуша велика и мала“

03-11-2017 02:58:43 | | / vostok.rs |

Прича о Катaрини Иларионовој Демини (девојачко презиме Михајлова), једној од три жене руска војника са фронта које су постале хероји Совјетског савеза . Борила се за ослобођење Југославије. Њени саборци трагали су за њом читаве две деценије по целој Русији. Њен поновни сусрет са пријатељима са прве линије фронта био је права сензација. Данас, унука легендарне Каћуше обилази места у Керчу и Севастопољу у којима се борила њена бака, чије име поносно носи.


Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

У возу који је пун путника ишао ка тврђави Брест, у последњем вагону, налазила се петнаестогодишња девојчица Екатерина Михајлова. Кренула је код брата пилота у посету. Била је јунска ноћ када је одјекнула експлозија, воз се сурвао са колосека, остао је на шинама само средњи и последњи вагон у коме је била Катарина. На све стране разбацана тела путника и крв. Катарина се сурово срела са ратом – био је то немачки напад на Совјетски Савез. Воз је погођен авионском бомбом. Преживели су два дана пешачили до Смоленска.

Катарина се родила 22. децембра 1925. године, рано је остала сироче, имала је старију сестру и брата. До рата је успела да заврши девет разреда и школу медецинских сестара руског друштва Црвеног крста. У лето 1941. године на позив брата-пилота, који је служио под Брестом, кренула је из Лењинграда њему на распуст.

ДЕВОЈЧИЦА НА РАТНОЈ СТАЗИ

На фронт њу, наравно, нису узели због узраста. Тада се Демина, додавши себи две године, прикључила помоћи медецинским сестрама у војним болницама, разасутим у околини Смоленска.

Када је почео фронт да се помера на исток, евакуисали су болницу. Каћа је прешла у стрељачки део који је бранио Смоленск. Била је у окружењу, а приликом извлачења из њега тешко је рањена у ногу (пребијена јој је нога на три места). Завршила је у болници, у почетку на Уралу, касније у Баку.

После оздрављења замолила је да служи у морнарици, молби су јој удовољили, и у јануару 1942. године била је на служби на болничком броду «Црвене Москва», који је превозио рањенике из Стаљинграда преко Каспијског мора у Красноводск. За време службе одликована значком «отличник ратне морнарице», када је добила и звање «главни старешина».



У саставу 369. батаљона морнаричке пешадије Катарина је прешла ратни пут од Керча до Беча храбро се борећи и пружајући помоћ својим рањеним саборцима

Завршетком Стаљинградске епопеје, по сећањима саме Катарине, служба у позадини јој је била тешка, она је хтела да служи на ратном броду. Још у лето 1942. године она је на радију слушала да се у Бакуу формира батаљон добровољаца, који ће бити укрцани на оклопне чамце и ратовати на копну (369. батаљон морнаричке пешадије Азовске флотиле), пошла је код команданта батаљона с молбом да је прими, но он је то одбио: «Жене не примамо, да ми се смеје цела морнарица»

Она је одлазила код њега више пута, молила да је прими, а онда је одлучила да пише писмо у Москву, лично Стаљину. Ускоро је из Кремља стигло наређење о њеном пријему у батаљон. Но, у батаљону није примљена са радошћу, напротив. Скептично су је примили са сумњом у могућности крхке девојчице, но она је брзо тај однос изменила, тако што је учествовала у свим акцијама морнара.

У СТРОЈУ МОРНАРИЧКЕ ПЕШАДИЈЕ

У лето 1943. године поморска пешадија је пребачена на Азовско приобаље.


Искрцавање морнаричке пешадије у рејону Керча

Прво њено одликовање - Медаља «За храброст» - уследило је после учешћа у нападу батаљона на станицу Голубицка (8 км од Тенрјука). Када се десант искрцао у слану воду до груди, Катарина је пуцала и извлачила на брод рањене. Пола десанта остало је тамо, у пличаку и на обали (од 1.420 искрцаних погинуло је 500). У новембру 1943. године 369. обалски батаљон морнаричке пешадије дејствовао је у првом ешелону при заузимању мостобрана под Керчом у Керченско-Елтингенској десантној операцији – ноћни десант на пусту обалу, а затим су морнарички пешадинци држали 40 дана одбрану мостобрана у селима Жуковка и Глејка. Ноћу с Таманске обале долетали су авиони и бацали морнарима храну. И извор са свежом водом био је на ничијој земљи – између немачких и совјетских ровова.

Битка на периферији Керча, окружење, ноћна битка у пробоју, 20-километарски марш кроз степу и ботка на планини Митридат су донели Катарини Орден Отаџбинског рата 2. Степена (није имала ни 18 година).


Девојчица - јунак са санитетском торбицоим о рамену и аутоматом у руци

После ослобађања Керча батаљон је пребачен под Одесу. У августу 1944. године 360. батаљон морнаричке пешадије учествовао је у десатној операцији при форсирању Дњестровског лимана и у нападу на тврђаву Акерман. У време прелаза преко четири километра широког Дњестровског лимана «десантники» су под пушкомитраљеском и артиљеријском ватром фашиста били приморани да на тврду и камениту обалу буду ношени на плећима другова. Рањени су падали у воду. И сама рањена у руку, Катарина је остала у строју. Указала је прву помоћ седамнаесторици тешко рањених морнара, уништила ватру великокалибарског митраљеза и више од 10 фашиста. Предложена је за звање Хероја Совјетског Савеза. Добила је Орден црвене заставе.

ДУНАВОМ ДО БЕЧА И СЛОБОДЕ

Уследиле су операције у Румунији, Бугарској, Југославији...

Четвртог септембра 1944. године старији санитетски инструктор у саставу Обалног одреда спровоиђења Дунавске флотиле Екатерина Михајлова учествовала је у десантној операцији при заузимању луке Прахово, а потом тврђаве Илок.

Илок се нелази на високом брду изнад Дунава. Његово заузимање планирано је са копна, но да би одвратили снаге непријатеља, на мање дунавско острво у близини тврђаве искцан је десант – педесетак припадника морнаричке пешадије, међу којима се налазила и Каћа Михајлова. Дунав се разлио, потопио је ниске обале, и када су ноћу оклопни чамци довезли десант на острво, оно је било под водом. Тада су се морнари, држећи се за полупотопљено дрвеће, у планирани час отворили ватру, скрећући на себе пажњу непријатеља. Острво је изложено ураганској ватри са тврђаве, а на њу је отворена ватра патролних бродова. Било је рањених и мртвих. Зрно је пробило Каћи руку, она је брзо превила рану и продужила са пуцњавом. Тада су ка њој довозили рањене другове. До грла у хладној децембарској води она се кретала од дрвета до дрвета пружајући помоћ рањенима. Везивала их је ремењем за дрвеће да их вода не однесе. Спасавајући им живот она је из аутомата убила пет немачких војника. После два сата борбе од 50 морнара остало је само дванаест способних за бобру, а и они су сви били рањени. Искостивши сутуацију да су снаге гарнизона биле усмерене на десант, тврђава је заузета.

Искрцавање у Илоку унело је забуну у немачке редове. Одред је за себе везао знатне снаге и борио се све док се није спојио с деловима 52. стрељачке дивизије, 4. децембра у 14.00 часова, када је она заузела тврђаву.

Каћуша је изгубивши много крви завршила у леденој води, преостали живи морнари пренели су је на рукама у придошли чамац. Рана је била озбиљна, зрно је разнело кост. Од искрцаних 52 морнара живих је остало пет. Морнари су пребачени у болницу у Измаилу, а Катарина је неизлечена побегла из болнице и стигла до свог батаљона у Будимпешти, код Коморана.

После подвига код Илока Катарина је добила звање хероја Совјетског Савеза, а у образложењу је, између осталог, писало: »Екатерина Михајлова, иако и сама рањена, стајала је до грла у води, учествовала у борби и указивала помоћ рањеним друговима».

Док је лечена. њен батаљон је учествовао у бици за Будимпешту, а када је стигла у батаљон уследио је бој за Царски мост у Бечу (десант 11. априла 1945.). У Бечу су се моранри усред бела дана искрцали у дубину распореда непријатеља и у жестоком јуришу и, уз подршку три чамца, заузели мост аустријске престонице.

У рано мајско јутро одјекнули су рафали на улицама Беча, Катарина је изашла на улицу и зачуђено гледала како се њени саборци љубе са Бечлијкама. Објављено је да је рат завршен, а тиме и Каћушин ратни пут и ратни пут њених другова који су је бесконачно волели, певали су јој омиљену песму «Каћуша» и многи од њих прижељкивали да с њом наставе и животни пут у миру.
Груди препуне одликовања


Катарина Демина 2008. године

Каћуша је одликована Медаљом за храброст (31.10.1943.), са два Ордена Црвене заставе (27.9.1944. и 8.3.1945.), Орденом Отаџбинског рата 2. степена (15.2.1944.), Орденом отаџбинског рата 1. степена(11.3.1985.), Медаљом «За ослобођење Београда», Медаљом за заузимање Будимпеште, Медаљом за заузимање Беча, Медаљом «За одбрану Кавказа», Медаљом «Флоренс Најтингел» (од Црвеног крста, дедељиван медицинским сестрама за искључиву преданост свом раду и храброст при указивању помоћи рањеним и болесним, како у ратно, тако и мирно време). Херојем Совјетског савета Екатерина Михајлова Иларионова проглашена је децембра 1944. године, указом председника СССР-а. Петог маја 1990. године уручен јој је Орден Лењина и Медаља «Златна звезда».

Када се рат завршио њени ратни другови су изгубили сваки њен траг. Тражили су је пуних 20 година и нашли 1964. године. Поново су запевали песму «Каћуша», коју су јој певали током рата, а она им је многима спасила живот пружајући им санитетску помоћ под жестоком ватром, рањена, у леденој води до грла... Онима који су је сањали као свог животног сапутника није се испунила жеља, јер је она свог животног сапутнике упознала 1950. године на балу, мислећи да је поморац, а он је обукао блузу брата поморца. Желела је да има више деце, али је родила само једног сина јер јој лекари нису дозволили да због последица рата више рађа. Данас њена унука, која поносно носи бакино име, путује њеним стазама и нада се да ће једног дана посетити и места на нашем Дунаву где се борила – Прахово, Београд, Бачку Паланку, Илок...

О Каћуши је по сценарију Сергеја Смирнова режисер Виктор Лисакович 1964. године снимио документарни филм «Каћуша», а 2008. године је снимљен документарни филм «Каћуша велика и мала», који је иницирао писање овог чланка.

Бошко Антић, контраадмирал у пензији