Како је совјетски физичар преживео дозу радијације 300 пута већу од смртоносне

10-12-2017 05:51:40 | | фото: А. ШљаховTASS / Russia beyond/ vostok.rs |


Совјетски научник је 1978. године био изложен врло снажном рендгенском зраку који му је прошао кроз главу. Он је чудом остао жив и постао предмет научних истраживања. Шта се заправо догодило и како су Совјети успели да сачувају овај случај у тајности?

Анатолиј Бугорски је 13. јула 1978. године видео „бљесак јачи од хиљаду сунаца“, када га је протонски зрак снаге 76 GeV (1 GeV једнак је милион електроволти) погодио у главу. Како је касније физичар испричао, он није осетио бол али је знао да ће последице бити дугорочне.

34-годишњи совјетски физичар је радио на Институту за физику високих енергија у подмосковском граду Протвину. Баратао је са протонским акцелератором У-70, чији је зрак у то време стварао најјачу енергију на свету.

Институт за физику високих енергија у граду Протвину, Московска област.

Принцип акцелератора се користи у великом хадронском колајдеру. Нуклеарне честице се убрзавају до врло великих брзина и сударају у вакуумским цевима, а затим се проучавају честице које се појављују у том судару. Совјети су крајем 1970-их планирали да направе сопствени колајдер у Протвину, а У-70 је био његов неодвојиви део.

Део уређаја којим је руковао Бугорски емитовао је протонски зрак. Бугорски је јавио контролном центру да се зрак искључи „за 5 минута“, али је стигао на то место минут или два минута раније. Врата у салу за експерименте су грешком остала отворена после претходног експеримента, а лампица која је сијала као упозорење да је зрак још увек активан била је покварена.

Институт за физику високих енергија у Протвину, Московска област. Руковање магнетима у систему за убрзавање честица.

Бугорски је ушао у салу да прегледа уређај када га је изненада зрак пречника 2x3 мм погодио у задњи део лобање, прошао му кроз средње ухо и слепоочну кост, и изашао поред леве ноздрве. У делићу секунде Бугорски је био изложен дози зрачења између 200.000 и 300.000 рендгена, што је 300 пута више од смртоносне дозе.

Тестиран потенцијал преживљавања

 

Забринут због овог догађаја, Бугорски је завршио свој посао везан за техничко опслуживање и унео белешке у дневник. Као искусан физичар који је завршио Московски инжењеријско-физички институт он је знао да је ово био врло необичан случај. Међутим, страхујући од последица (институт је био тајна установа) он није одмах саопштио шта се догодило. Отишао је кући, али му се тамо стање погоршало. Лева половина лица је брзо отекла и зато је Бугорски наредног јутра поднео рапорт, после чега је одмах пребачен у Москву.

Смештен је на интензивну негу специјалне болнице као први пацијент који је подвргнут тако јакој дози зрачења. Један од његових лекара била је Ангелина Гускова, водећи руски радиолог. Она је 1986. године пратила стање људи страдалих у чернобиљској катастрофи. Сви подаци везани за лечење и опоравак Бугорског држе се у тајности, али је цео случај детаљно проучен.

У почетку су сви мислили да се физичар неће опоравити, али се он 18 месеци касније вратио на посао. Бугорски 
је рекао да му је у опоравку помогла „велика љубав према спорту“.

„Био сам један од најбољих фудбалера и кошаркаша нашег института. Возио сам бицикл чак и зими“, рекао је он. Бугорски је чак испричао како је два пута у животу чудом избегао смрт. У првој години живота, када су немачке нацистичке трупе разориле његово село у Орловској области, он је „истргнут из мајчиних руку и бачен из куће“, али чудом се није смрзао, иако је неколико сати провео у снегу.

Касније је као дечак преживео удар струје. Много година након „атомског“ инцидента он је у једном 
интервјуу рекао да је оно што се десило добра тема за истраживања и да је то било „ненамерно тестирање последица протонског рата. Био сам тестиран ја. Тестиран је људски потенцијал преживљавања“.

Последице

Анатолиј Бугорски, главни координатор експерименталних радова на акцелератору У-70, Институт за физику високих енергија, Протвино.

Бугорски више није могао да чује на лево ухо, а лева страна лица му је остала делимично парализована и „млађа“ од десне. Доживео је много мањих и најмање 6 снажних напада епилепсије. Временом су ти напади престали.

Дуже од једне деценије након инцидента он је два пута годишње одлазио у болницу на испитивања, где је контактирао са другим жртвама радијације. „Ми се сви познајемо, исто као бивши затвореници“, каже он. „Нема нас тако много. Сви знамо како је ко прошао у животу. У суштини, све су то тужне приче“.

Интелектуалне могућности нису страдале, али је Бугорски почео брзо да се замара. Успео је да заврши докторску дисертацију на којој је радио пре инцидента. Касније су он и његова жена добили сина Петра.

Тајност институције није ишла Бугрорском у прилог. Он није имао званична документа која би му омогућила да добије одговарајући лек. Зато му је касније додељен статус жртве хаварије у Чернобиљској нуклеарној електрани. Срећом, колеге из Русије и иностранства помогле су Анатолију да се одржи.

Није му ишло на руку ни затварање совјетског пројекта изградње акцелератора. Изградња је почела 1983. и завршена 1994, али није пуштена у рад због резања буџета. Сада је акцелератор затворен. Финансира се само основно техничко опслуживање.

И даље остаје без одговора питање како је човек преживео радијацију неколико стотина пута већу од смртоносне. Тешко је поредити случај Бугорског са добро познатим случајевим зрачења са леталним исходом као што је случај „атомског човека“ 
Харолда Макласког и Алберта Стивенса. Бугорском није било озрачено цело тело, а само зрачење је кратко трајало.

За разлику од класичног неуролошког случаја 
Финеса Гејџа, Бугорски није имао никаквих психичких проблема, нити губитак памћења.

Г
еoргиј Манајев,
Russia beyond