У ноћном руском возу: Попијте чај са случајним сапутником и „отворите душу” пред њим
Шта бисте ви радили и како бисте се осећали да се изненада нађете у релативно малом затвореном простору са непознатим људима, и да то траје неколико дана?
Ноћни возови и кушет вагони уобичајена су појава у свакодневици обичних људи у Русији. Многи странци нису то доживели. Замислите да потпуно непознати људи изненада деле са вама малени простор и спавају на лежајевима један изнад другог неколико ноћи. Они заједно једу, пију чај и често откривају једни другима детаље из личног живота, које чак и њихови најбољи пријатељи или чланови породице не знају.
Једном је млада Московљанка, фотограф и камерман Иларија Канторова, осетила потребу да негде отпутује. Купила је карту за воз Москва – Владивосток, и отиснула се на седмодневно путовање преко целе Русије у потрази за инспирацијом. На путовању је снимала и фотографисала своје сапутнике.
„Чини ми се да сам одживела цео један нови живот на том путовању“, прича Канторова за портал Russia Beyond.
Она је пажљиво посматрала те људе који су се сада први пут срели и упознали без икакве посебне намере или потребе, него само зато што се испоставило да су купили карту за исти вагон. Ти случајни сапутници, који се до малочас никада нису видели, понекад једни другима откривају такве детаље из личног живота које никада не би могли рећи чак ни најбољим пријатељима и члановима породице.
„Они се одмах спријатеље, а већ у следећем тренутку могу да се посвађају, па онда поново да се распричају као да никада није било никаквих несугласица међу њима“.
Из ког разлога се ти људи отискују на тако далек пут? Једни су уморни од своје деце, други се враћају кући после дугог одсуства и једва чекају да виде своје ближње. Има и оних који иду трбухом за крухом, и оних који се враћају кући после неуспешног покушаја да пронађу посао. А поједини, као Иларија, путују у потрази за самим собом.
„Ја не знам где ми је место у животу. Ја само хоћу да мој живот буде занимљив“, каже она.
За Русе је ритуал веома важна ствар. Још од совјетског доба људи који често путују увек носе са собом папуче да их обују у возу, јер се тако осећају као код куће. Један од најважнијих ритуала путовања руском железницом је да се обавезно понесе храна од куће. И зато, ако се возите у кушет вагону, сигурно ћете на све стране осећати мирис печеног пилета, пажљиво извученог из фолије. Понекад се износе и кувана јаја. Љуште се на управо прочитаним новинама. Ређе се дешава да неко понесе конзервиране димљене папалине у сосу од парадајза. Најчешће се носи полуготова тестенина, а за њу је потребно донети врелу воду из бојлера, што значи да треба проћи кроз цео вагон и у повратку се трудити да се вода не проспе.
Ритуал је и добијање постељине и намештање кревета. Ритуал је и када замолите онога ко је изнад вас да вам дохвати мадрац са треће полице. Када се наместе кревети вагон изгледа мало лепше и више личи на кућу. Ритуал је и враћање постељине домаћици вагона. Отприлике сат времена пре доласка воза на одредиште она иде кроз вагон и виче: „Сдаём бельё“ („Враћајте постељину!“).
Може се рећи да руски национални напитак није вотка (као што се мисли), него чај. Има извесне романтике у испијању чаја у возу, с обзиром да се он тамо по совјетској традицији још увек сервира у чашама са украшеним металним држачем, који се на руском зове „подстаканник“, да се не опеку прсти. Узгред, с обзиром да се бојлер загрева на угаљ, чај у возу има специфичан мирис.
Преостало време људи у возу проводе у читању, или разговарају, или играју карте са непознатим људима, или једноставно гледају кроз прозор како промичу поља и дрвеће. Сваки Рус ће вам рећи да нема боље медитације од посматрања кроз прозор и размишљања о животу, или маштања уз монотоно и ритмично клопарање воза.
Александра Гузева,
Russia beyond
