Независност Русије без крвавог боја: Како су монголској Хорди пресудили челични нерви руске војске

08-01-2018 07:22:11 | | Стајање на реци Угри. Минијатура у руском летопису 16. века. |


Русија се у 15. веку сукобила са монголском Хордом на реци Угри, али без битке. Две војске су стајале на супротним обалама реке и нису ступиле у оружани окршај. Из овог сукоба Русија је изашла као моћна, независна и централизована држава. Стајање на реци Угри није крунисано оружаним окршајем иако је на свакој страни учествовало на десетине хиљада војника. За савременике је овај догађај имао чудан и мистичан значај, и схваћен је као резултат заступништва Пресвете Богородице.

„Битка нерава“ на реци Угри водила се између трупа московског великог кнеза Ивана III и кана Велике Хорде Ахмата. У руској историографији ова конфронтација означава крај двоиповековног монголског јарма („татарског“ у старим руским изворима) под којим су биле кнежевине Старе Русије, претходнице данашње Русије.

Кажњавање вазала

Татаре је 100 година раније у 
Куликовској бици победио предак Ивана III Дмитриј Донски, али је Русија ипак морала да им плаћа данак јер је била сувише слаба да се дигне против Златне Хорде. Међутим, током 15. века се Хорда распала. Москва је у међувремену постала признати центар расцепканих земаља Русије и под влашћу кнеза Ивана је искористила стечену моћ и престала да плаћа данак. 

Куликово поље.

То је много наљутило кана Ахмата, владара највећег „одломка“ Златне хорде. Он је одлучио да казни дрског вазала, окупио армију од 80-90 хиљада људи и кренуо пут Москве.

Непријатељи са свих страна

Иван III се већ припремао за бој против Татара, али је све више страховао од његовог исхода, не само због бројности Татара, него и због савеза кана Ахмата са старим непријатељем, пољско-литванским краљем Казимиром IV. Штавише, и два Иванова брата су устала против њега и придружила се Казимиру. Да ствар буде још гора, на северу земље су витезови ливонског реда држали под опсадом руске тврђаве. Појединци из Ивановог најближег окружења били су против супротстављања Хорди у таквим условима и позивали су кнеза да склопи мир са Татарима. Иван се колебао.

„Од судбине се не може побећи“


Армија кана Ахмата се у међувремену приближила реци Угри (око 200 километара југозападно од Москве), и већ је непосредно угрожавала престоницу. Ту су се Монголи суочили са руском војском коју је предводио Иванов син, кнез Иван Млађи. Армије су заузеле положаје на супротним странама реке.

Казимир још није ујединио своје снаге са каном, али од тога кнезу Ивану није било лакше. Он је наредио свом сину да напусти армију и врати се у Москву, где је био формиран специјални савет за осмишљавање борбене стратегије. Међутим, Иванов син се оглушио о ту наредбу, тврдећи да он и његова армија морају остати и борити се.

Казимир IV, Јан Матејко.

Према неким подацима, кнеза су житељи Москве позвали да се бори против завојевача. Иванов духовник, архиепископ Васијан, овако се обратио московском владару: „Треба ли смртници да се боје смрти? Од судбине се не може побећи. Ја сам стар и слаб, али не бојим се татарског мача“. Како је писао историчар Николај Борисов, Иван није могао остати по страни јер би се тако осрамотио. Тако је почетком октобра одлучио да се ослони на своју армију, и учино је то у прави моменат.

Топови и аркебузе

Кан Ахмат је 6. октобра са својом армијом покушао да пређе реку која је била широка 120-140 метара. Линија раздвајања је била дуга 60 километара и свуда је било спорадичног препуцавања. Монголи су четири дана покушавали да пређу реку, али без успеха. Тако нису могли да искористе коњицу као своје главно преимућство, јер нису могли да пређу реку. У сваком покушају су страдали од ватре коју су Руси отварали из топова и дугих пушака, познатих као аркебузе.


Иван III цепа каново писмо, Алексеј Кившенко. Према легенди, Иван III је поцепао Ахматово писмо у коме је овај тражио да се плати данак.

Руски официри су формирали специјалне групе пешадије са топовима и аркебузама и поставили их близу места где су Монголи најчешће покушавали да пређу реку. Остале јединице и коњица биле су распоређене дуж реке и могле су се премештати у случају потребе. Како истиче савремени историчар Јуриј Алексејев, кан Ахмат је наредио својим трупама да наставе са покушајима преласка реке, али је све било узалуд.

Конфронтација на реци је трајала до 26. октобра, када је Иван III повукао своје снаге са Угре и концентрисао их око суседног града. Ускоро се река замрзла и више није могла да служи као упориште. Ахмат је са својим трупама остао на обали до 6. новембра, а затим је одступио јер није био спреман за борбена дејства у зимским условима.

Ахмат се није плашио само „генерала Мраза“, него и нове руске армије, објашњава Алексејев. То више није била армија кнежевине, него армија нове централизоване државе коју је Иван III претворио у Велику Кнежевину Московску. Како је пре 150 година рекао Карл Маркс, „Европа која је почетком владавине Ивана III била слабо упозната са Московском Кнежевином, стешњеном између Литванаца и Татара, била је запањена појавом огромне империје на својим источним границама“.

Ово је текст у серији чланака „Руске речи” о великим биткама руског народа и њиховом значају за историју Русије.


Алексеј Тимофејчев,
Russia beyond