Налазите се на страници > Почетна > Магазин > Култура > Сеоба „Сеобе Срба”

Сеоба „Сеобе Срба”

05-02-2018 11:00:09 | | Му­зеј Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве (Фо­тографије Ан­ђел­к |

Многи туристи који долазе у Патријаршијски двор у Сремским Карловцима чине то и због слике Паје Јовановића која се тамо одавно не налази, а чију је прву верзију цензурисао патријарх Георгије Бранковић.

У некадашњој свечаној трпезарији Патријаршијског двора, а данас једној од просторија ризнице Музеја СПЦ у Сремским Карловцима, монументална слика Паје Јовановића „Сеоба Срба” прекривала је читав јужни зид. Многи туристи који долазе у Патријаршијски двор, чине то и због слике која се тамо одавно не налази!

Слика је имала узбудљиву судбину, баш као и њен наручилац, стваралац и ликови на њој. Монументално дело „Сеоба Срба” доживело је цензуру патријарха Георгија Бранковића, а потом још неколико верзија и сеоба.


Прекретница у стваралаштву Паје Јовановића и улазак у нову, историјску и по многима његову најзначајнију фазу, означила је управо 1895. година, када је добио две значајне поруџбине за Миленијумску изложбу, која је требало да се одржи у Будимпешти наредне године.


Саборски одбор у Сремским Карловцима с патријархом Георгијем Бранковићем на челу наручио му је грандиозну историјску композицију „Сеоба Срба под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем”, док је од вршачког Муниципија примио поруџбину за слику „Вршачки триптихон”.


Стицајем политичких, а не уметничких околности, само се друга слика нашла на великој пештанској изложби. Наиме, Георгије Бранковић никако није био задовољан уметниковим виђењем Велике сеобе Срба. Патријарх је од Јовановића затражио да за потребе представљања Србије у Будимпешти наслика дело које ће показати да су Срби дошли на тло Аустроугарске монархије, не у збегу, већ као организована војна целина. И то на позив самог цара.


– С обзиром на политичку поруку коју је поглавар Карловачке митрополије желео да упути јавности Хабзбуршке монархије, Паја Јовановић је био суочен са изузетно тешким и деликатним задатком. Слика је алудирала на државно-правни положај Срба у Аустроугарској монархији и право на националну индивидуалност – каже Дарко Париповић, кустос ризнице Музеја СПЦ у Карловцима.


Монументална композиција требало је да представља врхунску тачку српског историјског сликарства у деветнаестом веку. Тема је изабрана по узору на историјску композицију Михаља Мункачија „Арпад оснива мађарску државу”, насликану за угарски парламент 1893. године.


На пространом платну представљен је уморни ратнички народ који под вођством старог патријарха, коме је Јовановић дао лик патријарха Георгија Бранковића, са суровог Оријента одлази у жељену, цивилизовану Европу. Како је Милош Црњански записао, „у обећану земљу меда и млека”.


Ни патријарх ни славни сликар, међутим, нису могли ни да претпоставе да ће слика доживети судбину јунака на њој.


Просторија где је некад била изложена слика Паје Јовановића,
Фотографије (Анђелко Васиљевић) / Политика


Првобитна верзија слике, довршена 1896. године, приказује сеобу Срба из 1690. године, кад је народ под притиском Турака кренуо у збег са Косова, и то баш онако како ју је уметник видео и најпре замислио. На једној страни насликаног платна су патријарх, војници, коњаници, док на десној страни композиције ходају уморни народ, овце, стока…


Та, десна страна слике, никако се није допала наручиоцу, па је Јовановић насликао другу верзију већих димензија, овог пута без народа и оваца.


Тако је жену с дететом у наручју заменио ратник на коњу. Стадо оваца замењено је војницима пешацима, а епископу Исаији Ђаковићу, који стоји поред патријарха Чарнојевића Трећег, у руке је стављен свитак са златним царским печатом Леополда Првог, којим се српском народу у царевини гарантују привилегије.


Преправљајући своје „Сеобе”, Јовановић не успева да на време заврши рад за велику изложбу. Две верзије приче прате даље лутање платна, а везују се за почетак Другог светског рата. Према једној, усташе су преправљену Пајину слику која се налазила у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима и прекривала цео јужни зид свечане трпезарије на 24 квадратна метра, исекли из рама и бацили је у подрум.


Према другој верзији, платно одлази у Загреб, непознато је како и на колико дуго, а потом бива враћено кући – на зид трпезарије карловачке патријаршије.


Како год било, чувено платно краси салу београдске патријаршије, у којој заседа Синод Српске православне цркве.

Александар Апостоловски,
Политика