Сјећање на руску окупацију Париза

01-04-2018 11:14:54 | | фото: Фронтал.СРБ/ vostok.rs |

Приликом прве посјете Макрона и Путина (2017.) у Версају је уприличена изложба поводом 300 година дипломатских односа двије земље.


Вријеме се рачунало од прве посјете Петра Великог, а Макрон је потенцирао да се Русија мора угледати на владара који ју је окренуо ка Европи. Могло би се дебатовати о томе како се на западу величају руски владари који су били по њиховој вољи, а сатанизују оне који су им се супротсављали.

Један од оних који нису добили ни епитет Велики, ни  Грозни, него су некако склоњени у крај, је цар Александар први. А управо је он човјек који је био на челу војске која је поразила Наполеона, умарширала у Париз 1814. и озваничила прекид са тековинама револуције која је потресла свијет.

Након што је Наполеонова војска починила многа звјерства током похода на Русију, посебно у повратку, сви су очекивали да ће на тлу Француске услиједити одмазда. Изузетак нису били ни сами Французи, док су пруски савезници такође тражили казну огњем и мачем. Међутим, то се није десило.

Цар Александар I није хтио да уводи окупационе мјере, признао је Француској границе из 1792. године, тражио је да се обнови монархија и на престо врати династија Бурбона (брат убијеног краља Луја XVI), чиме би се револуција означила злочиначком и противзаконитом. На централном паришком тргу, где је гиљотиниран краљ Луј XVI, направљен је подијум на коме је одслужена свечана православна литургија.

Занимљиво је да се уз руско освајање Париза не биљежи ништа од онога што прати сваку окупацију – рушење, силовање, убиство. Руси ће рећи да се није ништа десило, а може им се вјеровати због једног детаља – да је било, вјероватно би се о томе више причало, па би се можда и умножило. Овако, у “популарној” историји готово ни да се не помиње да је Русија заводила ред по Европи, не постоји неки анегдотални податак који би обиљежио овај догађај, ни позитивно ни негативно.

Оно по чему се зна да су Руси били у Паризу је назив “бистро”, за мање услужне ресторане, најчешће без столица. Руси су чекајући да попију пиће са ногу, викали “брзо”, и по руској ријечи је настало име. Руски официри и војници су све потрепштине плаћали златом, продавнице, ресторани и пијаце су биле широм отворене и врвиле су од живота. О томе свједоче и бројни цртежи из тог времена.

За цара Александра и данас важи дилема да ли је заиста умро онда када званично стоји да јесте. Посветио се вјери, осамљеништву, и 1825. изненада умро. Од тада постоји сумња да се све десило баш тако, сумњало се у налазе обдукције, и све остало. Када је у 20. вијеку отворена његова гробница, била је празна. Сматра се да је могуће да је Александар инсценирао смрт, и као пустињак се повукао у живот пустињака. Према неким тврдњама, то је био пустињак Фјодор Кузмич, за кога се тврдило да је исти покојни император.

Како било, његово витешко и хришћанско понашање према Французима је вриједно сваке похвале. Можда би француски предсједник, док се обнавља музеј посвећен Наполеону, могао да размисли барем о изложби која би била посвећена цару Александру. Само тада би морао да се морао постидити, а не гледати на Русију са висине.