Трагична судбина великих руских песника (13.)
Један од највећих песника XX века, Јосиф Бродски, лауреат Нобелове награде за књижевност, Јеврејин, Рус, Американац, али пре свега велики светски песник- самотњак, рођен је пре 75, (1940.), а умро пре 19 година (1996. ).
„Век ће се овај окончати скоро/ али пре века, окочаћу ја“
. Живео је на оним висовима духа где је ваздух јако разређен, одакле се све види, само што је дисати-б
но!
У једном интервјуу повела се реч о страшној усамљености која поут вечите студи веје из његових стихова.
Јосиф, Јозеф, Осја, како га већ нису звали, је одоговрио:
„Да, сасвим сте у праву. То је исто рекла Ахматова о мојим првим стиховима које сам јој донео шездесет друге године. Буквално то исто.“
Његов пријатељ, песник, је прецизирао у некрологу:
„Јосиф Бродски је овладао оном артистичком и етичком слободом за коју је непоходно платити у готовом, то јесте, самотништвом.”
Кад смо већ почели спомен ову Бродском некролозима, наставимо је на исти начин
На вест о снрти влеиког песника реаговали су медији, понајвише у у његовој бившој отаџбини, Русији и новој домовини, САД.
Сергеј Гандаљевски, „Огоњок“ (Огонек), фебруар, 1996.:
Смрт Јосифа Бродског је огроман губитак за Русију. Не само за књижевност, него и за друштвену самосвест. Отишао је човек и песник, који је у три последње деценије безусловно, и за поклонике и за критичаре, био оваплоћење независности.
Бродски се у потпуности користио једним од основних права човека, правом на усамљеност.
Сматра се да Бродском нису биле својстевне илузије младости, ни младалачко помањакање поузданости у своју снагу.
Он је бесумње вазда осећао солидраност „само с невољама“, никад не сумњајући у своју главну мисију.
The Los Angeles Times, 29. Јанура 1996.
Када је 4. јуна 1972, Бродски стигао на аердром да би заувек напустио своју отаџбину, на контролном пункту су му зграбили писаћу машину и „ишчупали јој ваљак“, како се песник касније сећао. „Затим сам је ја дуго, седећи у једној бечкој кафани, поправљао и поново склапао . Тако су се они са мном опростили“.
Максим Соколов, Комесрант (Коммерцанть), 30. јануара 1996.:
Шездесетогодишњаци су били млади варвари који су нешто ко бајаги направили, а да сами нису знали шта уствари, на старим развалинама попут средњовековних Римљана који су користили остатке старих грађевина за своје потребе сачињавајући баснословне, премда понекад и занимљива предања о времену Империје.
Бродски је био последњи Римљанин, елегични чобанин коза које је напсао на развалинама форума на којима је расло бујно жбуње које је скривало последње остатке римске величине.
The New York Times, 29. јануара 1996.:
Поезија Јосифа Бродског са својим потресним сликама странствовња, губитништва и трагања за слободом, одликовала се аполитичношћу, очишћена од било каквих примеса анархичноти, па чак и дисидентсва.
Ако би и постојали разлози да се због било чега песник оптужи, то би било једино због његовог друкчијег мишљења, протеста против сивила живота у Совјетском Савезу преовлађујућег, свеколиког материјализма.
Али у песниковој земљи у којој су поезија и књижевност уопште биле искључиво у служби владајуће комунистичке идеологије, где су стихови у десетинама хиљада попут радника слати на каменоломе социјалистичког реализма али ипак нису дослегли популарност Бродског објављиваног искључиво у самиздату, који самим тим није могао да не противуречи владајућој књижевној политици.
The Independet, 30. јнуара 1996.:
Стихови Јосифа Бродског су у већини наговештаји, страдалничка дела у којима је приметан интелектуални лаконизам Џона Дона и задивљујуће поетско новаторство и дубина Мандељштама.
И премда се Ахматова одушевљавала Бродским, она није разумела његову пажњу коју јој је указивао.
Сложеност коју је она налазила у његовим песмама, била је веома удаљена од њених стихова и Бродског скоро можемо сматрати Мандељштамовим наследником.
Он је постао нови глас дореволуционарног Петербурга. У стиховима Бродског не само да су истраживани узајмни односи човека и ументости са временом, него и љубав према том свету, откривања односа према вери –све то што га чини изузетно снажним и светлим настављачем традиција хуманизма.
Плод љубави и беде
На једном од најбољих фрагмента његове прозе, могли бисмо и заридати кад нас у томе не би спречавао уздржани и суви, скоро пресахли стил исповедања:
„Данас ми је четрдесет пет година. Седим го до појаса у кафани ’Ликабет’ у Атини наливајући се у огромним количинама кока-колом. У овом граду не познајем ниједну живу душу… Луњао сам по некаквој бесконачно дугој главној улици са аутомбилским сиренама које брује без престанка, улицима закреченим или пролазницима или саобраћајем, лутам тако не разумевајући ни реч, кад одједном ми падне напамет да то и јесте тај свет, да је живот окончсн, а настављају се само кретања; и да је то уставри вечност.
Пре четрдесет пет година мајка ми је поклонила живот. Она је умрла претпрошле године. Прошле године ми је умро отац. И њихохово једино дете, ја, луњам улицма вечерње Атине које они никад нису видели нити ће их видети. Плод њихове љубави, њиховог сиромаштва, њиховог робства у којему су они и умрли, њихов син је слободан…”
Било му је збарањено да путује у отаџбину да би сахрнио најпе мајку, а затим и оца.
Будите добри према својим родитељима
На стадиону у Ан-Арбору свршеним студентима Мичигенског унверзитета у коме ће бити касније професор, упутио је неколико простих речи:
„Старајте се да будете добри према својим родитељима… старајте се да се не буните против њих, мада по свој вероватноћи, они ће умрети пре вас, па ћете тако у крајњем случају бити избављени од узрочника кривице, ако не несреће, душевне патње и кајања.”
Савете је проширио на поље опште среће:
„Трудите се да не обраћате пажњу на оне који покушавају да ваш живот учине несрећним. А таквих ће увек бити много: како оних по званичној дужности, тако и оних који то чине по сопственој иницијативи. Уколико их никако не буде могли избећи, трпите их, али чим вам се укаже прилика, бежите од њих и настојте да их што пре заборавите.”
Велики песник и мислилац није у својим саветима заборавио ни ово:
„Настојте да никад себи не приписујете статус жртве… Колико год ваш положај био непријатан и тежак, потрудите се да због тога не кривите спољне силе: историју, државу, управу, расу, родитеље, месечеву мену, детињство, несаврем*ену обраду грашка, итд.”
Све је на својој кожи искусио
Он је на овој земље све претурио преко главе: режим једноумља и рпреесије у СССР-у укључујући тамнцу и прогонство;љубав- укључујући и превару; славу- укључујући очајање, нервно растојсдтво и страх од смрти;смрт у САД- укључујући пуно ослобођење.
Ја радим: пишем стихове
На совјетском суду оптужен за паразитизам и скитњу, на питање због чега ништа не ради, одгворуо је:
”Ја радим, пишем стихове “(Попут Родинина Раскољњикова из Злочина и казне Достојевског који је на питање служавке због чега ништа не ради, одгворио: „Радим: размишљам.“)
Судија Савељова која је ушла у историју срамоћења суда, питала га је:
„А ко је то признао да сте ви песник?” –Нико, -одгворио је Бродски-интересујући се са своје стране: „А ко је тај који ме је убројао у људски род?”
Риђом кроје судбину
Имао је двадесет четири године кад је је његова пријатељица, седамдесетпетогидшња песникиња Ана Ахматова рекла:
„Риђем кроје судбину.”
Он је ставрно био риђ. Он је био Јеврејин. Није био леп. Завршио је само осам разреда основне школе и никад више није нигде учио школу. Даље је било –самообразовање. Самоосвећивање. Самоосећање.
Дугокоси, у панталонама звонарицама
Становао је са мајком –књиговођом и оцем фоторепортером у чувеној згради Мурузи на Литејном у Лењинграду у којој су пре њега становали Хипиус и Мерешковски. Носио је дугу косу, панатлоне звонарице, ходао „свинговим” кораком, умирао за забрањеним песмама Љука Елингтона и Еле Фицџералд, које је слушао кријући ноћу на очевом радио апрату, такође забрањеном.
Неуспео покушај бегства авионом из Самарканда у иностранство
Са Гајгеровим бројачем у геолошкој екипи истраживача доспевао је до планинских масива Тен-Шања, Јакуте, Белог мора, па све тако до Далеког Истока. Земља је тражила уран, а и он је такође тражио уран. Пошто би зарадио неку цркавицу, од тога касније животарио, али не би ни од кога зависио. Баратински је на њега извршио одлучијући утицај: ушао је у поезију и пропао у њој. Решио је да напути експедицију јер му ништа није полазило за руком. Али пре тога је одлучио са двојицом колега да авионом пређу границу. Авион је био школски, без посаде.
То се десило у Самарканду. Покушај није успео. По доласку у Лењинград био је ухапшен и бачен у тамницу, у којој је лежао само три дана, након чега је пуштен на слободу. Кад га је судија Савељова судила због паразитизма, било му је скоро сасвим свеједно.
„На несрећу, а може бити и на срећу за мене, осуда се временски поклопила са великом мојом личном драмом, губитком вољене жене.”
Две љубави Бродског: Марина и Марија
У њега је била заљубљена најлепша жена Лењинграда-Марина Басманова. А и он је њу волео.
И то, кажу, снажније него она њега. Можда и не на почетку, али касније, сасвим сигурно.
Млада, прелепа Марија, позната Италијанка руског порекл, постала му је жена кад се већ ближио своме животном крају. Премда о том ближењу крају у то време нико ни помислити није могао.
Марија је у Њујорку родила Јосифу кћерку а Марина је још давно у Лењинграду Јосфу подарила сина, Андреја.
Син Андреј је дошао у Венецију да сахарни прах свога оца, који је пренет из специјалне нише из једне цркве из Њујорка.
Предсказања: Пре него век, окончаћу ја
Године 1987. Бродски је добио Новбелову награду за књижевност.
Године 1989, предсказујући, је написао:
„Век ће се се овај окончати скоро / Али пре од века, окончаћу ја. /
Живео је на том висовима духа где је ваздух јако разређен, одакле се све види, само што је дисати- болно.
Бранко Ракочевић
