Ратна срећа
Када причамо о чојству и јунаштву српске војске, били бисмо грешни а да не поменемо и једног од наших великих јунака из Балканских и Великог рата који је дуго пао у заборав. То је био мајор Михаило – Мика Ил. Маџаревић (1896–1965). После Ваљевске основне школе и два разреда трговачке школе, пошто је од малена волео војне параде и униформе, уписао се у Пешадијску подофицирску школу коју је завршио као најбољи питомац 21. класе 1910.
Звездице на еполетама углавном је добијао сабљом у бојевима и то захваљујући великој храбрости и познавању ондашње ратне тактике. Иако је имао војну школу, због својих јунаштва и напредовања спадао је у такозване трупне официре. Маџаревића нису само Срби одликовали за храброст, већ и савезници, тако да је био витез Легије части (пети степен) и носилац британске Медаље ратног крста. Ваља још поменути да је он, пошто је демобилисан, био произведен са само 27 година, у најмлађег мајора пешадије.
О њему се разумљиво, причало и знало још када је објавио и своја ратна сећања из Великог рата (1933), међутим, од свршетка Другог светског рата он је скоро потпуно пао у заборав, можда и због тога што, изашавши из Oflag. VI-c у Оснабрику, где је био пребачен по свршетку Априлског рата, јер није желео да сарађује са окупатором, није хтео да се врати у отаџбину због новонасталих прилика у тадашњој Југославији, тако да је умро у изгнанству у Висконтину у Илиноису, САД. Почива у порти манастира Светог Саве у Либертвилу.
Данас, када се о њему прича, углавном се говори о његовом пореклу и учињеним јунаштвима, међутим, нико не прича и о чињеници да је он био тај који је могао да скрати дужину ратовања на Солунскоме фронту, тако да би број изгинулих и рањених на обе стране био сасвим сигурно знатно мањи, али, ратна срећа – као и свака друга – јесте слепа и варљива и брзо пролази. Ево тог догађаја...
По јулској припеци 1918. године, када се чак ни зрикавци нису могли чути, Михаило Маџаревић је тада био у првом батаљону Петог пешадијског пука Дринске дивизије, одлази до осматрачнице да види да ли се што дешава код непријатеља између 312. и 313. коте (коју су звали „Рововском косом”), јер тих дана нико од његових није проверавао. Ништа се није мицало. Једино је угледао наше неексплодиране топовске гранате које су штрчале из растресите рововске земље.
Хтео је да их активира нишањењем из пушке, али није желео да ризикује, јер није понео своју „маузерку”, коју није предао савезницима на Крфу, када смо од Француза примили нове Лебелове „трометке”. Маџаревић је, као и многи други, приметио да се Лебелов метак, који је при врху потпуно обао и аеродинамичан, често, када удари на нешто чврсто и обло, одбије, док је код старе добре Кокине „маузерке”, метак при врху оштар и ретко кад се одбије о облу подлогу какве су рецимо у овом случају гранате.
Због свега овога послао је војника осматрача до бивака да му донесе Маузерову „петометку”. Момак се скоро није ни изгубио из Михаиловог видокруга, када се на супротном табору поче доста комешати: одједаред су се појавили бугарски официри, који уопште нису били у походним униформама већ у белим парадним са акселбендерима и ширитима! Било је сасвим јасно да је дошао неко необично прочи и височији од свих бугарских трупа, јер се изређала читава свита, која долази до непријатељске осматрачнице удаљене од наших ровова не више од 50 метара. Ускоро су се Бугари сасвим јасно видели у тој осматрачници: једном се видела глава, рамена, добар део прса...
Као за пакост наш војник осматрач када је кренуо да капетану Маџаревићу донесе „маузерку”, понео је и своју „трометку”, тако да у том тренутку није имао ниједну пушку, а револвер „наган”, на толикој раздаљини, није му могао бити уопште од користи. Свита се задржала и капетан угледавши нашег послатог војника како се враћа, махне му и даде знак да похита. Момак пожури, али се саплете, прући се колико је дуг и широк, правећи тако доста буке у општој тишини. Бугари су га због тога угледали и један из свите брзо повуче оног који се дотле могао видети скоро до паса, а цела та бела свита се ускоро потпуно склони са њихове осматрачнице...
Почетком септембра 1918, дође до ноћног окршаја на Овчем пољу између Маџаревићеве јединице и неког бугарског одреда. Добар део те борбе решили су тесаци и бајонети уз расвету тромблона. Када се разданило видело се да је погинуо и командант бугарских јуришника поручник Димитријев. На првим странама његове бележнице писало је: „Сачувао сам, 18. јул 1918. године, живот принцу Борису, између кота 312. и 313. на фронту према Србима”...
Коста Ђ. Кнежевић, Политика
Коста Ђ. Кнежевић, Политика
