Небојша Бакарец: Болек и Лолек НСПМ, највећи "Дон Жуан аналитичари"

07-02-2016 06:28:50 | | / mojenovosti.com |

Господин Слободан Антонић није водио рачуна да се његов последњи текст "Вучић као политички Дон Жуан, или Како истовремено обезбедити подршку и Информера и Е-новина",(1) инвертиран или гледан у огледалу, односи и на вишеструко располућене опозиционе странке и на другу половину такође подељене "друге Србије", дакле, његов текст једнако говори и о свима који су против Вучића, укључујући и самог Антонића и уредника НСПМ, Ђорђа Вукадиновића.

После избора 2012. године, поделиле су се тзв. патриотске снаге, али и тзв. друга Србија. Једни су подржали СНС и Вучића, а други су постали њихови противници. И на обе, односно на све четири стране, има вишеструких примера недоследности и опортунизма (Радуловић, Тасовац, Удовички, Динкић, Пешић, Бисерко, Милић, Луковић, Фајгељ, Обрадовић, Рашковић итд.). То располућивање почело је и пре 2012. године, али је постало изразито после средине те године, односно после смене власти.

Демократска Санда Србије - недоследност & опортунизaм

Некога ће збунити то што наводим и гђу Рашковић, као један од примера недоследности и опортунизма, стога ћу то образложити.

После првог круга парламентарних и председничких избора 2012. године, ДСС је донела одлуку да подржи кандидата СНС-а, г. Николића. Војислав Коштуница је изашао пред председништво ДСС-а са темом "Други круг председничких избора?" Господин Коштуница је о тој теми, разумљиво, претходно дискутовао са потпредседницима, односно са најужим кругом сарадника. Међутим, бар једна особа је на тај састанак дошла са већ утврђеним ставом, који није формиран унутар ДСС-а, већ у контактима са СНС-ом. То је Санда Рашковић Ивић, која тада и није била члан председништва, већ лице које је позивано на састанке, без права одлучивања.

Дакле, будућа председница ДСС-а се, не часећи, прва јавила за реч, што јој до тада није био обичај. Веома свечаним гласом, као да декламује, она је предложила да ДСС подржи Томислава Николића, образлажући то патриотским интересима и бригом за добробит народа. Било је јасно да су Николић и СНС "мало лобирали" међу члановима председништва, желећи да обезбеде сигурну подршку ДСС-а. То је било непотребно, због тога што је апсолутна већина била за подршку Николићу, а и због тога што је Коштуница, као озбиљан државник, подршку Николићу везао за обострано прихватљиви споразум. Време је показало да је тај споразум остао празно слово на папиру, што се могло и претпоставити. Било како било, створио се утисак како ДСС није дала бланко подршку, односно да није дала 'све за ништа'. И данас сматрам да је, и поред свега, одлука о подршци Николићу била исправна. Такав став сам и изнео на том председништву. Међутим, и данас сматрам да је било лоше то што се гђа СРИ, тим поводом, очигледно договарала са г. Николићем. Није тешко претпоставити да је у тој прилици она за себе покушала да испослује неку нову синекуру (мало јој је био посланички мандат). О томе сведочи и чињеница да Демократска Санда Србије, никада не напада Николића, већ искључиво Вучића.


Стога крајње лицемерно звучи критика Демократске Санде Србије на Шешељев рачун, због тога што чини исто што чини и ДСС - напада једну личност, а другу штеди. Кад смо већ код лицемерја садашњег ДСС-а, ни Антонићу, ни Вукадиновићу не смета чињеница да скоро цело председништво ДСС-а седи у власти у коалицији са Вучићевом странком (потпредседници ДСС-а: Борко Илић, Предраг Џајевић, Мирослав Петковић и Милан Лапчевић су у коалицији са СНС у Новом Саду, Крагујевцу, Чачку и Нишу нпр.). А да ствар буде гора, сви ти људи потпуно зависе од добре воље СНС-a, јер у свим тим градовима и општинама представљају непотребан привезак СНС-у. Госпођу Рашковић помињем и због тога што је једина политика ње и њене секте, политика мржње према Вучићу лично. А овај текст је уперен против мржње.

Вратимо се на нашу тему. Господин Антонић не поставља питање - Како су се у истом строју, и на истом задатку нашли: и НСПМ и Пешчаник, и Бошко Обрадовић и Весна Пешић, и љути антигејеви Дверци и Заветници, и љути гејеви ГСА и ГЛИЦ, Мишковић и наводни антитајкун ДЈБ Радуловић, и Биљана Србљановић и Јелена Маћић, и Пајтић и Живковић и Рашковићева? Антонић не пита, ко их је спојио и због чега? Који је то "Дон Жуан" завео све њих? Јесу они уједињени против Вучића - али их није он спојио! Спојили су их утицајни заводнички кругови из САД и ЕУ, задужени за ово подручје. Они сматрају да је Вучић превише јак, и да га је таквог теже контролисати. Стога они желе да уједине и кусо и репато, и лево и десно, и наводно патриотско и оно петоколонашко. И у томе су делимично успели. Оно што је ван странака, а у различитим медијима и НВО, сложно сеје мржњу против Вучића. Међутим, опозиционе странке су као рогови у врећи, без обзира на покушаје обједињавања, и без начела и доследности. Једино су им заједнички мржња према Вучићу и жеља да се врате на власт.

Како јадно делују једно поред другог Обрадовић и Живковић, или Рашковићева и Чомићева. Како јадно делују Тадић и Живковић, или Јовановић и Тадић (Тадић је обојицу избацио из ДС-а). Како јадно делују све те "микропартије" настале оног тренутка када се распала ДС, јер је остала без власти. О томе господин Антонић не говори. Не поставља питања, како и зашто се уједињују те опозиционе "микропартије" левице и деснице, једне натовске, друге антинатовске, једне еврофанатичне, а друге антиЕУ, зашто праве нови ДОС? Такође, г. Антонић подмеће своју претпоставку да ће на листу СНС-а бити позвани и СНП и СПО. О томе, до сада, не постоје релевантне информације, већ само политичка трачарења у стилу, "Што је баби мило, то јој се и снило". И на тим трачевима, научник, професор и социолог Антонић гради "озбиљан" текст. Цитирам: "Зашто се Вучић спрема да на изборе 2016. године у коалицију позове различите микропартије као што су Србска народна странка, Ненада Поповића или пак Србски покрет обнове, Вука Драшковића?"

Антонић у сопственом огледалу

Цео текст када се изврне наопачке, говори супротно од онога о чему говори г. Антонић. Говори више против опозиције, него против Вучића. Цитирам Антонића: "Најлепше је да, по моделу Дон Жуана, обе антагонистичке стране бирачког тела, омађијане фокусираном пропагандом специјализованих медија, у исто време верују да Вучић хоће да спроведе баш оно за шта те стране навијају. 'Другосрбијански' бирачи се, на пример, надају да ће Вучић Србију да 'деконтаминира' од 'национализма', да призна 'Косово', те да неповратно ('иреверзибилно') увуче Србију у ЕУ и у НАТО. 'Националистички' бирачи се, пак, надају да ће Вучић, чим добије довољно мандата у скупштини, да 'заокрене' према Русији, набави С-300 или чак С-400, те да из Србије почисти све Петре Луковиће, Соње Бисерко и Наташе Кандић."

Занимљиво је да погледамо како у огледалу звучи овај део Антонићевог текста: "Најлепше је да, по моделу Дон Жуана, обе антагонистичке стране бирачког тела, омађијане фокусираном пропагандом специјализованих медија, у исто време верују да опозиција хоће да спроведе баш оно за шта те стране навијају. 'Другосрбијански' бирачи се, на пример, надају да ће опозиција Србију да 'деконтаминира' од 'национализма', да призна 'Косово', те да неповратно (иреверзибилно) увуче Србију у ЕУ и у НАТО. 'Националистички' бирачи се, пак, надају да ће опозиција, чим добије довољно мандата у скупштини, да 'заокрене' према Русији, набави С-300 или чак С-400, те да из Србије почисти све Весне Пешић, Светлане Лукић и Биљане Србљановић."

Дакле, и изврнут наопачке, текст функционише и звучи исто као и Антонићев оригинални пасус, само што овај пут није уперен против Вучића, већ против опозиције. То важи и за остатак текста. Када се речи "Вучић", "премијер", "власт", замене речју "опозиција", текст звучи лоше по опозицију. Да је Антонић текст написао непристрасно, да је доследан и начелан, онда би он писао и на овај начин, који описујем. Пошто у последње време ретко сагледава целину, г. Антонић је у својим текстовима често пристрасан, недоследан, и не начелан, већ личан. Да ли је добро да текстови једног професора социологије, педагога, дакле, буду толико испуњени мржњом и нетрпељивошћу? Није, наравно. Г. Антонић је у опасности да се угуши у сопственој мржњи. У опасности је и научно дело г. Антонића, јер је НСПМ, референтни сајт, и текстови професора Антонића, често представљају и његове научне референце. О тој нетрпељивости сведочи мноштво текстова написаних у последње три године. А та мржња према Вучићу и СНС-у само потцртава недоследност г. Антонића. Наиме, уважени професор Антонић је за ДС, током девет година власти Ђинђића, Тадића, и Ђиласа, бирао сасвим другачије речи и драстично мање оштар став према ДС-у, странци која је у сваком погледу уништила Србију.


Да је г. Антонић исто овако, како критикује Вучића и СНС, критиковао Тадића и ДС, онда му нико ништа не би могао приговорити. Могли би рећи: "Он доследно мрзи сваку власт." Међутим, НСПМ (дакле Вукадиновић и Антонић) деценију и по је био благ у критици ДС-а, а на врхунцу власти ДС-а, на дегутантан начин подржавали су заступника САД и НАТО, Вука Јеремића, тада највишег функционера ДС-а и министра иностраних послова. Г. Вукадиновић и г. Антонић, дакле, НСПМ, поред ДС-а, док је била на власти, сарађивали су и са ДСС-ом, онда када је била на власти, и заиста су били неформални саветници - поготово Вукадиновић. Господин Коштуница је касније одбацио сарадњу са овим двојцем, јер је наслућивао да су њихови савети и истраживања јавног мњења, најблаже речено непоуздани, а можда и обмањујући. Кад то већ помињемо, данас је јасно да су истраживања НСПМ, једнако манипулативна, као и сва остала. Што би г. Антонић рекао - швиндлерај.

Такође, проблем је и у томе што је г. Вукадиновић, политички потпуно ангажован, већ низ година, што је неприлично за некога ко себе назива непристрасним политичким аналитичарем и истраживачем јавног мњења, и ко је тако представљен и присутан у свим главним медијима. Приметно је да г. Вукадиновић и поред садашњег политичког ангажовања у тзв. Патриотском блоку, увек бира речи када критикује власт и да није тако острашћен као г. Антонић. Такође, већ годинама је приметно дискретно дистанцирање г. Антонића од НСПМ и г. Вукадиновића. То се огледа у томе да г. Антонић више пише за руски сајт "Фонд стратешке културе", за лист "Геополитика" и чак за лист "Сведок", а много мање и ређе за сам НСПМ, у чијој је редакцији. Држим да је разлог оправдан. Г. Вукадиновић је имао исувише "покровитеља". Прво, лист "Време" (првобитно проамеричко и другосрбијанско гласило, а потом Мишковићево гласило), које је 1996. и основало НСПМ(2). Потом, ДОС. Потом ДСС. Потом Јеремић. Подршка ДС-у и Јеремићу је изазвала поделу у редакцији НСПМ-а, и део угледних колумниста је прекинуо сарадњу са Вукадиновићем и Антонићем. Један од њих, угледни политички аналитичар Драгомир Анђелковић, у свом тексту објављеном у листу "Печат", почетком 2014, тврди да су обојица пре 2000. године били анационални сорошевци (3). Потом је Вукадиновић 2012. био високи функционер квази влашке странке, која је нелегално регистрована од стране ДС министарства, иако је и врапцима на грани било јасно да се ради о лажној странци мањина, која је основана само ради обмане бирача на изборима (пун назив ове лажне влашке странке је гласио "Ни један од понуђених одговора - НОПО", и та странка је 2012. намерно последња предала листе за републичке и градске изборе, при чему је у парламенту Србије освојила један мандат, захваљујући прагу за мањинске странке - Вукадиновић је био други на тој листи и замало му је измакао посланички мандат). Комични куриозитет представља чињеница да је трећи човек НОПО био тзв. Милан Тарот, преварант и лажни видовњак, са којим су се Тулимировић (први човек НОПО) и Вукадиновић, посвађали усред кампање (4) Последњи "патрон" Вукадиновића је "Патриотски блок", тачније Демократска Санда Србије, од које очекује посланички мандат, али се томе противе Двери, са којима није у љубави. Потпуно оправдано, Вукадиновићева политичка лутања и ескапизми, вероватно нису по укусу господина Антонића.


Нажалост, морам још једном да се осврнем на ту несрећну нетрпељивост професора Антонића, да би читаоци знали о чему говорим. Ту мржњу најбоље описује текст г. Антонића од 28.  августа 2015. написан за лист "Сведок" и, наравно, објављен и на НСПМ-у (5). Реч је о једном од његових најлошијих текстова, који је препун нескривене мржње, елементарних неистина, увреда и произвољности. Цитирајмо проф. Антонића:

"И какав је, уопште, резултат размештања напредњачке хорде штеточина по свим институцијама ове земље – од основних школа и домова здравља до министарства енергетике и образовања? Јер, пазите, и 'жути' су запошљавали своју партијску пешадију. Али, ова провала некомпетентности у установе система, ова и оволика провала, вероватно није забележена од како су Вандали демолирали Римско царство, или од како су фанатизовани Арапи спалили Александријску библиотеку."

Будући академик Антонић (уверен сам да ће он следећи пут бити изабран за члана САНУ, због тога што га његово научно дело квалификује за то), професор социологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, доктор наука, образован и културан човек, назива пола милиона чланова Српске напредне странке, да, чланова те странке, али и даље грађана Србије, "напредњачком хордом штеточина". Реакције јавности није било, изузев што је краћим текстом, критички реаговао Антонићев колега, социолог и професор Зоран Аврамовић (6).


Замислите каква би реакција јавности уследила да је неко из СНС-a чланове ДС-a назвао 'хордом жутих штеточина'. Па тај мајчин син, који би се дрзнуо да то изјави, био би сахрањен у јавности, био би медијски одстрељен, грађански мртав. Овако, кад уважени професор понизи пола милиона грађана - ником ништа. Овде се назиру двоструки стандарди. Међутим, сам професор Антонић уводи двоструке стандарде. Најмање пола милиона садашњих и некадашњих чланова ДС-а, он благонаклоно назива 'жутом партијском пешадијом' (а подсећам, та жута пешадија је владала девет година), док за чланове странке која влада три године, резервише увреду 'напредњачка хорда штеточина'. Очекивао сам од уваженог професора још да саопшти и то на који начин жели да истреби те штеточине? Професор себе спушта, или можда уздиже на ниво докторке шминкерских наука, уважене професорке Јелене Маћић, која ових дана кличе да 'тог скота треба убити' (мисли на Александра Вучића). Можда ће њу једног дана да приме у ВАНУК. При свему томе, цењени професор и аналитичар превиђа ситницу - министарство енергетике води Александар Антић, потпредседник СПС-а, док министарство образовања води Срђан Вербић, ванстраначка личност и колега г. Антонића, јер се ради о научнику и доктору наука, који са СНС-ом има везе исто толико колико и Антонић. Међутим, Вербић је на место министра дошао на предлог СНС и то је уваженом професору довољно да га назове припадником 'напредњачке хорде штеточина'.

Липковски - недоследност доследних

Поставља се питање да ли проф. Антонић назива и проф. Александра Липковског припадником 'напредњачке хорде штеточина'? Наиме, високи функционер Двери, професор Математичког факултета, г. Липковски је почетком децембра 2015. изабран за председника Националног просветног савета (НПС). По критеријумима проф. Антонића, г. Липковски је један од оних учесника "размештања напредњачке хорде штеточина по свим институцијама ове земље". Господин Липковски је припадник  коалиције "Патриотски блок", којој припада и глодур НСПМ, г. Вукадиновић, неспорни пријатељ проф. Антонића. Са друге стране, необично је да г. Липковски није одбио именовање на високу функцију, на коју га је предложила управо СНС, чија га је скупштинска већина изабрала на положај. То је необично, с обзиром да странка г. Липковског - Двери и Патриотски блок - говоре све најгоре о СНС-у и Вучићу. Сам г. Липковски је пред изборе 2014. на сајту Двери написао о кампањи СНС: "Стога се она (кампања СНС - прим.аут.) води агресивним пропагандним методама, уз изношење великог броја празних обећања и лажи, и уз спречавање изношења другачијих мишљења и критичких анализа.


Анализирајмо шта грађанин, који данас не жели да изађе на изборе и коме је доста бљувотина са малих екрана и издајничке политике у држави, може да уради кад дође време избора.

"Али, чувајте се странака и листа основаних само у циљу расипања патриотских гласова, без обзира на њихове патриотске изјаве, странака које су унапред осуђене да буду испод цензуса. Никако немојте да гласате за њих - глас за њих је исто што и бели листић" (7).

Читајући ове редове, намеће се неколико питања? Како је могуће да неко прихвати високу државну функцију у власти СНС- и да ту исту власт назива лажљивом и издајничком? Професор Липковски је тада позвао да се не гласа за оне који расипају гласове - тј. за странке које не прелазе цензус. Његове Двери, тада, по други пут нису прешле цензус. Гласање за Двери је, по г. Липковском и аналогији, исто што и бели (бачени) листић. Као и у случају прихватања функције, опет се ради о недоследности проф. Липковског. Такође, није сасвим сигурно да ће тзв. Патриотски блок, односно Двери, уопште прећи цензус на следећим изборима. Можда ће нам део одговора на ова питања дати податак  да председник НПС прима накнаду од 50.000 динара месечно (8). Да констатујем и да допуњени НПС није добро започео свој рад под новим председником. О томе извештавају "Новости" крајем децембра прошле године. Цитат из "Новости": "Чланови Националног просветног савета (НПС) затражили су да се сваком од њих исплати око 400.000 динара за период од марта до децембра, у којем се ово тело ниједном није састало, сазнају "Новости" у НПС! То би значило да ће 22 члана укупно добити више од осам милиона динара у нето износу, што би Министарство просвете, науке и технолошког развоја са порезима и доприносима коштало знатно више. Захтев за исплату, у име чланова, поднео је Министарству председник НПС проф. др Александар Липковски, који иначе нема права на заосталу надокнаду, јер је тек именован. Изненађени су и стари чланови, у чије име је председник писао, као и нови, који су тек ступили на дужност. Чланови НПС имају право на месечну надокнаду у висини просечне плате у школама, што је око 43.000 динара (председник НПС прима накнаду од 50.000 - прим.аут.). Њих бира Народна скупштина на мандат од шест година."(9).


Овим поводом није уследила никаква критика Двери и Патриотског блока на расипање народног новца од стране њиховог функционера. У другим приликама се редовно оглашавају, али у овој прилици не, против лоших поступака свог високог функционера. Недоследност и двоструки стандарди Двери и Патриотског блока.

Антонић, корифеј "мисионарске интелигенције"

И поред ових контроверзи у вези избора г. Липковског, остају питања за г. Антонића. Уважени се у свом тексту не зауставља само на "напредњачким хордама штеточина". Понет августовском топлотном грозницом, он изједначава пола милиона грађана Србије са "Вандалима који су демолирали Римско царство", и са  "фанатизованим Арапима који су спалили Александријску библиотеку". Да будем јасан, било би такође лоше да проф. Антонић назива чланове ДС-a "жутом хордом штеточина", или "Вандалима који су демолирали Римско царство", или "фанатизованим Арапима који су спалили Александријску библиотеку". Било би лоше, али би рекли - бар је доследан. Али није ни доследан. Пристрасан, је острашћен и неправедан. По тону и хистерији коју шири, осим на докторку Маћић, највише подсећа на Биљану Србљановић, наркохероину половине "друге Србије", предавача на ФДУ. Текстови и анализе г. Антонића су све чешће испуњени чистом мржњом, и слепилом изазваним том мржњом. Неко ко је заслепљен, не може рационално да расуђује. Једноставно речено г. Антонић види ивер у туђем оку, а не види балван у свом. Аутор многобројних сјајних (научних) текстова, у којима је писао о "мисионарској интелигенцији" и "петооктобарским монтањарима", полако је почео да се претвара у догматизованог "мисионара" и "монтањара" који заговара револуцију против Вучића. Сам Антонић наводи своје садашње симптоме и црте понашања у том огледу о мисионарској интелигенцији (љутња и ирационално  понашање, грдња саплеменика, све већа горљивост и нервоза у заступању својих идеја, фиксација на једну личност - Вучића, догматизам, сазнајни ексклузивизам и речник нетрпељивости).

Најбоље је подсетити се брилијантних речи самог Антонића из научног огледа "Мисионарска интелигенција у данашњој Србији" из 2003. (10), које се полако окрећу против њега, због тога што допушта да га заведе нетрпељивост:

"Међутим, понеке домаће просветитеље, који своје саплеменике зарад њих самих желе да "просветле", "модернизују", "уведу у цивилизовани свет", тај отпор често уме сасвим да разгневи. Они искрено желе добро својој околини, јер хоће да са својом заједницом поделе најбоље вредности. Зато са неразумевањем гледају на свако одбијање у заједници да се прихвате њихове вредности. Тада често умеју сасвим да се наљуте и да стану ирационално да се понашају. Рецимо, почињу да грде саплеменике и да све горљивије и нервозније заступају своје идеје. А како свака горљивост или нервоза воде у претеривање и грубост, то се нове вредности заједници почињу приказивати у све лошијем светлу. Тако отпор околине домаћим мисионарима – јер они су се стварно претворили у мисионаре у сопственој земљи, пошто неки други град или земљу доживљавају као свој духовни завичај, док поднебље у ком живе осећају као туђину (Вукадиновић, 2001:59-60) – дакле, отпор све више расте, а тиме, повратно, и мисионарска горљивост и раздраженост.


На крају, домаћи мисионари се пречесто морају суочити са потпуним одбијањем заједнице. Када се то деси, они доживљавају врсту личног удара, слома. Почињу да верују како, заправо, са њиховим саплеменицима нешто није у реду, да је читава заједница на неки начин дефектна. Огорчени су на околину, презиру је, и на крају замрзе читаву заједницу. Живот завршавају сталним, заморним и сасвим неплодним ружењем људи из свог народа (краја, града...).

Неколико је погрешних, па и опасних црта у идеологији наше мисионарске интелигенције. Прва таква црта је догматизам. Ако неко одбија да тачке свога веровања повремено усклађује са искуством и онда када је јасно да стварност не иде у прилог тим тачкама, онда је на делу типичан догматизам.

Друга црта ове идеологије јесте сазнајни ексклузивизам. Он подразумева епистемолошко повлашћен положај њених заступника који га чини недоступним за аргументисање.

Трећа црта јесте речник нетрпељивости. Потпуно је разумљиво да ако имате изражен осећај мисије, осећај да спасавате целу нацију, да онда себи дајете за право да "зло називате његовим правим именом".

Тешке речи које од других чују наши мисионари – поготово оне на њихов рачун – одмах ће бити проглашене "говором мржње" и најоштрије осуђене. Али, ако им скренете пажњу да и сами користе речник недостојан цивилизованог општења (види добру анализу у Васовић, 2002), или ћете добити одговор да је реч о "оправданом гневу", "младалачкој разбарушености", односно "пунокрвној ангажованости" или ћете и сами бити засути најневероватнијим увредама.

Коначно, ваља упозорити да учинак деловања мисионарских идеолога на цело друштво може бити сасвим супротан од њихових намера. Фиксација на неку ствар, чак и ако се иза ње крију најбоље намере, увек ће донети више штете него користи, поготово самој ствари. Одржавање хигијене је добро, али ако се опсесивно баците на чишћење свега и свачега у вашој околини, резултат ће бити двоструко поразан. Прво, нећете имати времена ни снаге за било шта друго, јер ћете се претворити у роба хигијене. И друго, ваше опсесивно понашање компромитоваће саму идеју хигијене и дати аргументе заговорницима пребивања у прљавштини.

Нико не жели да одврати професора Антонића од политичких коментара. Не желим чак ни да га одвратим од мржње. То мора он сам. Желим да укажем да је почео да се губи у јаловој мржњи. Да будем отворен. И ја сам пре пар година осећао нетрпељивост према Вучићу и СНС-у. Из више разлога. Један је да сам заиста волео некадашњи Коштуничин ДСС и давао себе целог тој идеји. Од почетка до краја - двадесет три године. Болео ме је константан пад рејтинга ДСС-а од 2001, и мрзео сам оне који су највише угрожавали Коштуничин ДСС (и мој ДСС). Прво ДС, а потом СНС. Наравно, ДС сам мрзео првенствено због тога, јер је уништила Србију, и ту странку савршено познајем, због тога што сам до оснивања ДСС-а био члан ДС-а. Уз то, ДСС и ДС су више пута били коалициони партнери. СНС је пасивно и ненамерно (као цунами) испод цензуса потопила ДСС, а као што знамо, цунами нема лоших намера. ДС је уништавала Коштуничин ДСС намерно, активно и у дослуху са страним, западним фактором. У својим текстовима Демократску странку сам критиковао много жешће и дуже него СНС. Дакле, барем сам био доследан. А од краја 2014. постало ми је јасно да исти кругови који су рушили Коштуничин ДСС, и истим методама, желе да сруше и СНС и Вучића. У томе нисам желео да учествујем. Одбојне су ми масовне хистерије и психозе које се шире против СНС и Вучића. Одбио сам да мрзим Вучића. Више не мрзим ни ДС. И то је једини предлог господину Антонићу - ослободите се мржње. Не потамањујте своју брилијантност "мисионарством" и "монтањарством".

Потпредседник сам Самосталног ДСС-а, али то није разлог зашто подржавам СНС. Не подржавам СНС ни због тога што су најјачи, ни због тога што су владајући. Као и све странке, имају пуно мана. Далеко су од савршеног. Али је и ДСС био далеко од савршеног, као што је и Самостални ДСС далеко од савршеног. Подржавам СНС због тога што су сатанизовани, као што је некада био сатанизован Коштуничин ДСС. Подржавам их због тога што ДС више никада не сме да влада Србијом. Ако ДС поново дође на власт, докрајчиће Србију.

Одреднице:

1. http://www.nspm.rs/hronika/slobodan-antonic-vucic-kao-politicki-don-zuan-ili-kako-istovremeno-obezbediti-podrsku-i-informera-i-e-novina.html
2. https://sr.wikipedia.org/sr-el/Nova_srpska_politi%C4%8Dka_misao
3.http://www.pecat.co.rs/2014/01/sorosevci-na-braniku-otadzbine/
4. http://eizbori.com/milan-tarot-revoltiran-napustio-stranku-nopo/
5. http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/izbori-da-ili-ne-igra-nepotvrdjenog-ega.html
6. http://www.nspm.rs/polemike/mrznja-pod-okriljem-politicke-analize.html
7.http://www.dverisrpske.com/sr/za-dveri-pisu/saradnici/254-aleksandar-lipkovski/5108-mala-predizborna-aritmetika-ili-mora-se-izaci-na-izbore.html
8. http://www.danas.rs/danasrs/kultura/kakvi_sve_nacionalni_saveti_postoje_i_cemu_sluze.11.html?news_id=271341
9. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:583226-Bez-sastanka---po-400000
10. http://www.nspm.rs/politicki-zivot/misionarska-inteligencija-u-danasnjoj-srbiji.html