Цвијетин Миливојевић: На помолу широка десна коалиција СНП+Двери+ДСС!
Наш први протестант, Kанцелар србски и све Србије, након што је, првим предизборним савезима, вешто покрио „раднике, сељаке и поштену интелигенцију“ плус пензионере, приде, а еврољубе и НАТО-фанатике, већ обукао у резервне гаће и наново ударио на русољубне жице
Не бих ја то назвао баш само стокхолмским синдромом као Захарова. Мислим, тај парадоксални и перверзни психолошки феномен у коме долази до емоционалног повезивања жртве и њеног злостављача. Мени, на пример, у том чину понижења када нас, док на једној страни, под америчким бомбама у Либији, гине двоје наших држављана, НАТО, на другој страни, све дубље, усисава у себе, терајући нас да заволимо своје џелате и јавно признамо да чезнемо за њиховим загрљајем – има и Маркса и Енгелса овог доба, вечитог Вебера!
Елем, писао је Емил Максимилијан, световна протестантска етика није канила да поседнику силом наметне мучење тела, него употребу његовог поседа за потребне и практично корисне ствари, тј. да мало стегне распикуће и уживаоце у превеликом луксузу. Али, протестантска етика је, паралелно, не само легализовала стремљења ка добитку него их је и сматрала „директно траженим од Бога“! Пуританац и велики апологета квекерства Баркли сматрали су да борба против путености и преданости спољним добрима није била никаква битка против рационалног стицања него против ирационалне употребе иметка.
Но, да дорекнем: квекери су били онај радикални хришћански покрет, из средине 17. века, нешто као наши богумили, без религиозних догми, без свештенства и обреда (свако дете, жена или мушкарац могли су да буду проповедници), игнорисали су библијске списе као „митове и легенде прохујалог времена“, а протежирали корисни рад на добробит свих људи; на састанцима су углавном ћутали, предајући се скрушено Богу. И, нису шпекулисали о ономе о чему нису имали сазнања, те стога нису имали ни догме о загробном животу.
Ето, у намери да, дискретно – довољно мало да ме овај дочим, у знак захвалности, као Радуна и Вулетића, не катапултира у управу Јавног медијског сервиса – похвалим интелектуална уздизанија нашег Kанцелара, одох, биће, ипак, предалеко.
А хтео сам, заправо, само да поентирам тиме да је наш први протестант, Kанцелар србски и све Србије, након што је, првим предизборним савезима, вешто покрио „раднике, сељаке и поштену интелигенцију“ плус пензионере, приде, а еврољубе и НАТО-фанатике, већ обукао у резервне гаће, дресове и штуцне (и наместио им костобране, за сваки случај) – наново ударио на русољубне жице. Понудом Поповићевим народњацима Kанцелар сада покушава да се умили и, „пословично опрезним“, русофилима, мада, познавајући бившег Kоштуничиног потпредседника, верујем да овај неће одустати од својих ћириличних принципа гледе Русије, Kосова и НАТО, тако да, чак и ако преговара са Kанцеларем, и даље ми се врло реалистичном чини и могућност коалиције Де-ес-ес, Двери и Ес-ен-пе. Јер, кад би се то русофилско и анти-НАТО бирачко тело уистину питало, јасно је да би оно највише волело да се на једној истој листи нађу сви они који ни под којим условима не желе да виде Србију у НАТО, али ни у ЕУ, ако услов за то јесте фактичко одустајање од Kосова и усмеравање санкција и ракета према Русији са територије Србије.
Баш зато ни Kанцелар ни Екселенција не часе ни часа: на старту кампање у посету нам стиже Медведев, а Екселенција ће – ако Бог да, и ако Руси не одустану од давања предизборног ветра у леђа овом двојцу – летети код Путина. Јесте да се прича да Екселенција носи и поклоне – наводне дипломатске привилегије руској хуманитарној бази у Нишу – али… До тада, Kанцеларева метафизичка „Kанцеларија за брзе одговоре“ још спрема тзв. брзи одговор Његовој (баш стрпљивој) екселенцији, јер је ево већ 10 месеци откако је функција председника Републике писала институцији Kанцелара косметски кроки крокија…
Данас
