Људи у прошлости нису могли да схвате зашто је карантин значајан за време масовних епидемија и често су се бунили против ограничења кретања

20-04-2020 07:23:30 | | фото: © Getty Images / Russia beyond/ vostok.rs |


Људи у прошлости нису могли да схвате зашто је карантин значајан за време масовних епидемија и често су се бунили против ограничења кретања и изолације. Већина није заправо разумела како се болест шири, па су мислили да је у питању нека ђаволска ујдурма или да неко намерно трује народ, пишеRussia beyond.

Московска буна за време куге 1771.

Московска буна 1771, E. Lissner

Војници који су се вратили из рата против Отоманске империје 1771. године донели су кугу у Москву. Недостатак мера заштите довео је до брзог ширења болести. У јулу 1771. године у Москви је умирало по хиљаду људи дневно. Представници власти, укључујући губернатора, напустили су град.

Лешеви су остајали да леже по улицама и у кућама. Властима је недостајало санитарно особље које би лешеве уклонило и закопало. Зато су тај посао обављали осуђеници, који су носили заштитну одећу, али су ипак умирали у великом броју.

Људи су веровали да Богољупска икона Мајке Божије може да заштити од куге. Она је постављена изнад градске капије и људи су се скупљали како би, попевши се уз мердевине, целивали икону. Болест је наставила да се шири као шумски пожар. Архиепископ Амвросије (1708-1771) покушао је да забрани окупљање код иконе, схватајући да то само погоршава ситуацију. То је био повод за избијање побуне. Гомила је пробила зидине Кремља и, тражећи архиепископа, уништила Чудов манастир. Следећег дана побуњеници су ухватили и линчовали Амвросија у Донском манастиру, где се скривао.

Руља убија Амвросија, Charles-Michel Geoffroy, 1845.

Катарина Велика је наредила генералу Петру Јеропкину да преузме контролу над ситуацијом. Јеропкин је, предводећи 10.000 војника, ушао у град и угушио побуну. 16-17. септембра 1771. Јеропкин је побуњенике напао пушкама и топовима. Погинуло је око 100 људи. Још око 300 побуњеника је касније осуђено на погубљење или прогонство.

Историчари, међутим, истичу да ова побуна није била изазвана само увођењем карантина. Разлог је било и сиромаштво, лоши услови живота и рат против Отоманског царства који је и даље трајао.

Побуне за време епидемије колере 1830-1831

Епидемија колере почетком 30-их година 19. века почела је убрзо након Руско-турског рата 1828-1829, и то поново захваљујући трупама које су се вратиле из борби. Болест, за коју су људи најпре помислили да је куга, проширила се јужним делом Русије. Гроф Арсениј Закријевски, тадашњи министар унутрашњих послова, био је задужен за мере безбедности. Он је на свим великим путевима увео строг карантин. Хиљаде кола са намирницама зауставили су цариници. Трговина је прекинута, а градови и села су остали без снабдевања. Побуне су почеле у различитим деловима Русије.

Побуна у Санкт Петербургу

Николај I на Сеном тргу

Брзина са којом је болест савладавала тело, веома непријатни симптоми и чињеница да су се они појављивали после јела – све то је допринело да људи поверују да је колера нека врста тровања. Сумњали су да неки непријатељи трују бунаре и изворе, па чак и да лекари намерно шире болест!

Лекари су саветовали људима да са собом носе боце варикине или сирћета и да тим средством стално бришу руке и лице, као што су они чинили у борби против болести. Али обичан народ је мислио да су ове супстанце отровне. Лекари су тако постали прве жртве побуне.

4. јула 1831. године побуњеници су покушали да поруше и спале болницу са оболелима од колере. Неколико лекара и официра је убијено. Главни сукоб се одиграо на Сеном тргу, где је био стациониран Измајловски пук. Цар Николај I је тада изашао пред народ, што је допринело смиривању побуне. Када се вратио у своје одаје, цар је ипак спалио сву одећу коју је носио и добро се окупао.

Побуна у Севастопољу

Три године раније, 1828, Севастопољ је био у карантину због локалне епидемије колере. Људи још нису знали о каквој се болести тачно ради, а већ су примењене стоге мере. 1829. године свако ко је пролазио кроз град морао је проведе две недеље у зони карантина, а с обзиром да су сви путеви у град били блокирани, дошло је до несташице хране. Људи су се жалили властима, али без успеха.

1830. године карантин је појачан, а људима је забрањено да напуштају своје домове. Један градски рејон се бунио против уведених мера и два батаљона пешадије су послата да чувају њихову зону карантина. Међутим, за само неколико сати побуњеници су преузели град. Губернатор Николај Солипин (1781-1830) је убијен, а војници су се прикључили побуни. Народ је беснео, јер су сматрали да нема куге, а нису били добро обавештени о епидемији колере. Посебно их је револтирало затварање цркава. Већина није заправо разумела како се болест шири, па су мислили да је у питању нека ђаволска ујдурма.

Четири дана касније дивизија војске је ушла у Севастопољ и угушила побуну. Око 6.000 људи је ухапшено. Неколико вођа побуне је погубљено, око 1.000 људи осуђено на принудни рад, а преко 4.000 цивила депортовано у друге градове. Испоставило се, ипак, да су примењене мере биле ефикасне, јер у Севастопољу наредних година није дошло до масовног ширења колере.

Георгиј Манајев, Russia beyond