Ко су модерни хакери: Бирократе, агенти 007 или дебели луђаци из сусједне гараже?
Интернет је све промијенио. Око 3,4 билиона долара се годишње улаже у умрежене рачунаре, телефоне, инфраструктуру и софтвер. Ритам диктира бизнис, а не агенти
У прољеће 1992. архивар КГБ-а Василиј Митрохин ушао је у британску амбасаду у Риги. На дну његове торбе, испод кобасица, налазили су се примјерци совјетских обавјештајних досијеа које је прокријумчарио из Русије. Прије краја године МИ6, британска обавјештајна служба, је склонила Митрохина, његову породицу и шест великих кутија са досијеима КГБ-а које је крио у посудама за млијеко и старим ковчезима испод пода своје колибе.
Странице „Архиве Митрохин“, које су коначно објављене 1999, су мирисале на вотку и издају. У њима се налази прича о озлоглашеним шпијунима попут Кима Филбија, британског обавјештајца који је 1963. пребјегао у Русију. У њима су разоткривени шпијуни попут Мелите Норвуд, која је тихо радила за КГБ 40 година из своје куће у југоисточном Лондону, а онда се прославила као прабака када се због непоклебљивог одбијања да купује у британским капиталистичким супермаркетима нашла на насловницама.
Митрохинов рекорд највећег извлачења обавјештајних података оборен је 2013. када је Американац Едвард Сноуден, побјегао из Хаваја у Хонгконг са својом тајном архивом која је садржала више од 1,5 милиона повјерљивих докумената из америчке Националне безбједносне компаније (НСА). Сноуден је открио програме попут ДИСХФИРЕ и ОПТИЦ НЕРВЕ у оквиру којих су НСА и њен британски еквивалент, ГЦХQ, наводно прислушкивали телефоне и компјутере корисника широм свијета.
Британски „Економист“ на случајевима Сноудена и Митрохина указује на драстичне промјене настале у посљедњих двије деценије у свијету шпијунаже јер 2013. оптужба није била да су се страни агенти инфилтрирали у западне обавјештајне агенције него да су западне агенције шпијунирале обичне људе, укључујући и своје грађане.
Уколико бисмо ставили Митрохинове педантно искуцане транскрипте поред Сноуденових УСБ меморија стичемо увид у то колико се и којом брзином промијенила обавјештајна активност. Западне обавјештајне службе су некада насељавале један паралелан свијет у којем су се шпијуни борили против шпијуна. Њихов посао је био да краду и чувају тајне. Њихови шефови су били мушкарци и жене у влади. Данас су обавјештајне службе дио свачијег свијета. Њихов главни задатак је да заштите друштво од терориста и криминалаца. У медијима, парламентима и судовима их све чешће позивају да објасне своје активности и да сносе одговорност за њих.
У посљедњих 15 година, обавјештајне службе покушавају да се помире са том транзицијом и још увијек у томе нијесу успјеле.
Компјутер је створен за шпијунажу
Обавјештајна револуција је дијелом резултат нове технологије и новог непријатеља: тероризма. Не тако давне 1999. године, када је постао директор НСА, Мајкл Хејден је тражио да пошаље мејл свим запосленима. Одговор је гласио: „Ми то заправо не можемо“. Та организација је тада користила компјутере за разбијање шифри а не сурфовање интернетом као сви остали. Сада НСА има нови објекат у Блафдејлу у Јути, први од многих који ће услиједити, гдје се похрањују само подаци извучени из свакодневне комуникације. „Компјутер је створен за шпијунажу“, казао је ББЦ-јев извјештач Гордон Корера. Први рачунари, укључујући Колосус и СЕАЦ су у Британији и Америци кориштени за проваљивање шифри.
Међутим компјутери су такође добри за похрањивање података. Претраживање база података је много лакше од претраживања полица са досијеима попут оних које је прикупљала источноњемачка тајна полиција Штази - а којих је у дужини било 100 километара.
Посао се састојао у томе да се открије шта намјерава непријатељска земља тако што би прикачили прислушне уређаје на телефонске каблове који излазе из амбасаде, након чега би се прикупљали подаци и дешифровали. Проваљивање шифри је било напорно, али једном када бисте успјели разултати су пристизали годинама. „Прије двадесет година имали смо стабилну мету, спор развој нове технологије и комуникацију један на један“, казао је за „Економист“ један високи обавјештајни официр. „Када бисте једном разбили шифру дешавало се да резултате убирате и по тридесет година“.
Интернет је све промијенио. Око 3,4 билиона долара се годишње улаже у умрежене рачунаре, телефоне, инфраструктуру и софтвер. Ритам диктира бизнис, а не агенти.
У Митрохиново вријеме шпијуни су слали шифроване поруке преко радио-таласа и остављали поруке у поштанским сандучадима. Сада је комуникација нових мета шпијуна помијешана са комуникацијом свих осталих, и одвија се на релацији између рачунара и паметних телефона који су идентични онима на вашем столу или у вашем џепу. Противтероризам је нарочито превентивне природе. То значи да безбједносне службе морају да дјелују више као ловци на завјере него као сакупљачи доказа.
Неповјерење јавности
Наравно, примјећује новинар британског листа, оваква врста револуције се одвија уз све већу сумњичавост и неповјерљивост јавности. Више није довољно да вам Конгрес, министар или судија кажу вјерујте нам. „Јавност данас мора да зна“, каже професор Пол Берне са британског Универзитета Источна Англија.
Заговорници права на приватност тврде да шпијуни данас у до сада незабиљеженим размјерима задиру у животе људи.
Шпијуни са друге стране тврде управо супротно, да не могу да иду у корак са терористима, њиховим шифрама и константним разојем интернет инфраструктуре.
Шифровање је постало стандард. Уколико је порука послата преко апликације попут Телеграма или WхатсАпп, идентитет примаоца је такође заштићен. У принципу модерно шифровање је немогуће провалити. Уколико неко не направи рачунар који може симултано тражити више јешења, рад на пермутацијама би трајао бесконачно. Прије неколико година један агент је могао пратити неколико џихадистичких мета; данас вам је потребно много више људи. Обавјештајне службе имају само дјелић сложене слагалице.
Након Сноуденових открића, западне безбједносне службе, а нарочито оне у Америци и Британији нашле су се на мети жестоких критика. Већина их се односила на догађаје у годинама након 11. септембра 2001. ЦИА је подвргавала затворенике бруталним техникама испитивања, укључујући и симулирано утапање. „Вашингтон пост“ је 2005. открио постојање тајних затвора у источној Европи. Генерал Хејден који је тада био шеф ЦИА је казао да су се састанци између његове агенције и Безбједносно обавјештајног одбора Конгреса претварали су бучне спаринг мечеве. На једном од тих састанака упитали су га да би би технику симулираног утапања примијенио на своју кћерку. Одређени низ година ЦИА је споводила и програм прислушкивања телефона без претходног одобрења суда. Тај програм је касније проглашен незаконитим.
Међутим, чак и поред свега тога, критике америчких и британских обавјештајне службе су претјеране.
Прави обавјештајци су много више бирократе, које се строго придржавају правила, него слободумни Џејмс Бондови. У реду је доводити у питање начин прикупљања и похрањивања података, приступ базама података и хаковање, али тврдња је масовно прислушкивање завјеренички подухват меколицине мастермајндова у НСА и ГЦХQ је само мит.
Такве критике су нарочито неправедне када долазе изван енглеске говорне обавјештајне алијансе која обухвата Америку, Аустралију, Британију, Канаду и Нови Зеланд, које су познате као „пет очију“.
Враћа се ривалитет између Запада и Русије
Ријетке су земље које пуно говоре о својим обавјештајним службама или имају јасан оквир за њихово управљање. Британија је до 1990-их дјеловала скоро потпуно у тајности, а неке од својих активности је признала тек 2015. Ипак до краја ове године њене обавјештајне службе ће бити стављене под систем надзора. Америка је отворенија када су у питању њене обавјештајне службе од било које друге земље.
Већина држава има шпијунске агенције једне или друге врсте и њихови напори могу често бити усмјерени против сопствених грађана, а у Кини и Русији безбједносне службе одговарају директно и искључиво људима на врху.
Многе службе су заоставштина колонијалне управе. Није ријеткост да обим и снага агенције нијесу сразмјерни позицији те државе у свијету. Тако је на примјер обавјештајна служба Бразила слабашна у поређењу са онима у Перуу у Колумбији. Индијска обавјештајна служба је мала у односу на пакистанску. Израелски Шин бет и Мосад су свјетска класа. У ери тероризма, велики број ових служби сарађује са великим западним агенцијама. Локалци успјешњије инфилтрирају своје агенте и боље познају своје регион. У замјену за прикупљање података на терену они добијају другу врсту помоћи често у виду обавјештајних података или сателитских слика.
Руска сајбер пријетња
Међутим, понекад се све своди на ривалитет и то углавном између Запада и Русије и Кине. Русија је ту истакнутија, макар на међународној сцени. Џејмс Клапер, директор америчке националне обавјештајне службе, је 2015. азао Конгресу да је Русија највећа сајбер пријетња Америке. На том пољу само посљедњих мјесеци остварила је низ тријумфа.
Један је био када је понизила НСА дајући на продају украдене хакерске инструменте под именом „Брокери из сјенке“. Други тријумф је хаковање медицинског картона Симон Бејлс, америчке гимнастичарке која је освојила четири златне медаље на Олимпијади у Рију. И на крају Русија је подрила предсједничку кампању, а по мишљењуи неких утицала на исход предсједничких избора, Хилари Клинтон објављивањем мејлова које је хаковаа од Демократског националног комитета и бившег државног секретара Колина Пауела.
Са друге стране са успоном Кине на међународној сцени и њеним преузимањем улоге једне од водећих свјетских сила, расте и утицај њене обавјештајне службе која је специјализована са индустријску шпијунажу, а главна мета су јој САД.
У смислу односа са јавношћу, западне обавјештајне службе су прегурале тешких 15 година. Међутим у смислу оперативности у годинама након 11. септембра дошло је до изузетних промјена у фокусу и капацитетина. Међутим, мада су технологија и тероризам обавјештајни свијет окренули наглавачке, сасвим је извјесно да ће Кина и Русија поново постати главне мете западних обавјештајних служби.
Специјалисти за индустријску шпијунажу
Кина је тек однедавно испливала као велика сила у обавјештајном свијету. Током Културне револуције њене безбједносне службе су прогониле противнике Мао Цедунга. У оквиру тог прогона, Централни истражни одсјек – који ће касније постати Министарство државне безбједности (МСС) – елиминисао је официре са искуством у иностранству што је укључивало и оне у обавјештајној служби.
Међутим, како су интереси Кине постајали све више међународни то се одржавало и на њену обавјештајну службу. Годинама је њихова специјалност била индустријска шпијунажа. Један од првих примијећених хакерских упада је био 2003. када су терабајти података извучени из НАСА и компанија које имају уговоре са министарством одбране. Током година вјерује се да су кинески хакери извукли детаље о Б1 и Б2 бомбардерима, напредним системима за подморнице, бојевим главама као и бројним индустријским и научним процесима. Кина се такође сумњичи за крађу нацрта нове зграде сједишта аустралијске обавјештајне службе.
Кинеска шпијунажа је првенствено одраз њеног успона као велике силе и растућег ривалитета са Америком – исто као што стварање модерне шпијунаже и контрашпијунаже датира од њемачког изазова Британији на почетку 20. вијека. Кина више није првенствено заинтересована за праћење кинеске дијаспоре. Данас њу занима америчка политика у Јапану и Јужној Кореји, као и у Брзилу, гдје купује храну и Саудијској Арабији гдје купује нафту.
Шпијунажа ће дјелимично дефинисати односе између Кине и Америке. То не мора да значи да ће довести до непријатељства. Помажући странама да се боље разумију, активности обавјештајних служби могу помоћи у попуштањуу тензија као што су сателити и шпијунски авиони 1950-их помогли да се ублаже амерички страховиу од Совјетског Савеза. Међутим, чињеница је да у улози изузетно високи.
