Налазите се на страници > Почетна
> Колумне > Организација муслиманских оружаних снага - настанак и развој
Организација муслиманских оружаних снага - настанак и развој
Соња Бисерко је гостујући на телевизији Н1 окривила Србију и Републику Српску за регрутацију паравојних формација у Босни и Херцеговини – „Зелених беретки“. Хоће ли појавом „Зелених беретки“ у Бужиму следити овакав сценариј?
Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији
Још 14. маја 1990. године у Сарајеву је формиран Форум за заштиту традиционалних и вјерских права муслимана у Босни и Херцеговини . Након формирања Хрватске демократске заједнице, 18. маја 1990. године, формирана је Странка демократске акције (26. маја 1990.). Тек потом, уочи вишепарламентарних избора у Босни и Херцеговини, 12. јула 1990. године, формирана је Србска демократска странка. Основни циљ странке је “пуна и безусловна грађанска, национална, културна, вјерска и економска равноправност Срба у Босни и Херцеговини”.
Решењем о регистрацији Хрватске демократске заједнице у Вишем суду у Сарајеву, дефинисани су циљеви и задаци Хрватске демократске заједнице Босне и Херецеговине: "Осигурање права хрватског народа на самоодређење до права на одцепљење и оживотворење државности и суверености Републике Босне и Херцеговине, заузимање за претворбу Републике Босне и Херцеговине у демократску, парламентарну, вишестраначку државу са јамчењем и осигуравањем свих основних права и слобода сваком њеном држављану, неовисно о расној и националној припадности, о вјерском свјетоназору и политичком гледишту и увјерењу, те о сполној припадности и имовинском стутусу, стварање претпоставки за заустављање исељавања из Босне и Херцеовине, повезивање с исељеништвом и потицање повратка исељеника у домовину, утврђење тржишног господарства и брига за свестрани развитак Босне и Херцеговине".
Према муслиманским изворима, прва муслиманска паравојна јединица у Босни и Херцеговини формирана је у Устиколини, 2. августа. 1990. године. Тог дана њих “18 се заклело на Ку\'ран, пише Шефко Хоџић наводећи речи Халида Ченгића Хаџије, да ћемо се борити за своју вјеру, за свој народ, за своју државу и да наћемо један другог издати.
На седници Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, одржаној 27. 2. 1991. године, Алија Изетбеговић је најавио трагичну будућност Босне и Херцеговине. Говорећи о суверенитету Босне и Херцеговине рекао је: "Суверена Босна и Херцеговина и миран пут до ње за мене немају исти ранг, по вриједности. Због суверене Босне и Херцеговине ја бих жртвовао мир. Због мира у Босни не бих жртвовао суверену Босну". Нешто другачијом формулацијом, приликом посете Техерану, у обраћању Телевизији Сарајево, 10 априла 1991. године, рекао је: “Или ће бити како муслимани кажу или нема договора... десетине хиљада младих муслимана спремно је да брани Босну и Херцеговину страшним тероризмом”.
Странка демократске акције је 31. марта 1991. године формирала војно крило Странке демократске акције - Патриотску лигу. У време формирања Патриотске лиге у Сарајеву су постојале још две сличне аутономне организације: “Зелене беретке” , на чијем челу је био Емин Свракић и “Босна”, на челу с Керимом Лончаревићем. Фебруара 1992. године ове две групе прикључују се Патриотској лиги. Патриотска лига је била муслиманска паравојна организација. До фебруара 1992. године била је организована у формације од оделења до бригада . Њени чланови су били и официри муслимани, припадници Југословенске народне армије (напр. капетан бојног брода Мехо Каришик, док је још био на служби у Центру високих војних школа Ратне морнарице у Сплиту; потпуковник Сефер Халиловић је напустио школовање у Командно-штабној школи тактике у Београду). Имала је око 150.000 припадника, од којих 70.000 наоружаних. Ту тврдњу потврђује и командант Патриотске лиге Сефер Халиловић . О формирању Патриотске лиге реферисао је Сефер Халиловић Алији Изетбеговићу фебруара 1992. године. У “Директиви о одбрани Босне и Херцеговине” као непријатељ су назначени "Србска демократска странка са Југословенском армијом и екстремно крило Хрватске демократске заједнице.
Директива Главног штаба Патриотске лиге БиХ за одбрану суверенитетаРепублике Босне и Херцеговине (Сарајево, 25. 2.1992.)
1. “Непријатељи (снаге дезинтрегације Босне и Херцеговине) својим досадашњим војно-политичким дјеловањем у великој мјери су успјели нарушити систем власти и створити упоришта на одређеним просторима, чиме су створили услове за потпуну дезинтеграцију босанскохерцеговачке власти и цијепање територија Босне и Херцеговине.
Главна упоришта снага дезинтеграције су у бањалучкој регији, источној и западној Херцеговини и добојској регији, а главни носиоци су Србска демократска старнка са југословенском армијом и екстремно крило Хрватске демократске заједнице.
У својим досадашњим активностима успјели су: остварити пуно политичко јединство Српске демократске странке-а и Југословенске армије, створити паралелне органе власти на цијелом простору Босне и Херцеговине, формирати команде, штабове и јединице, успоставити дјелимично сопствени информативни систем и извршити дислокацију материјалних резерви за своје потребе. Реорганизацијом Југсоловенске армије на цијелој територији Босне и Херцеговине дошло је до велике концентрације Југословенске армије, а доласком Плавих шљемова та концентрација ће бити још већа.
Укупне снаге непријатеља су: Југословенска армија: шест корпуса Копнене војске (сарајевски, бањалучки, тузлански, бихачки и дијелови книнског и титоградског корпуса), вјероватне јачине 2-3 корпуса Копнене војске и један ојачани Ваздухопловни корпус; снаге Српске демократске странке-а (јачине 80.000-120.000 људи); екстремне снаге Хрватске демократске закеднице (јачине једна до двије бригаде).
Основни циљ дејства ових снага је подјела територије Босне и Херцеговине и прикључивање матичним (националним државама). Остваривање овог циља тежит ће да остваре у двије етапе: у првој етапи стварање националних конфедералних јединица у БиХ, а у другој прикључење истих Великој Србији и Великој Хрватској.
До почетка општих дејстава очекиват је: даље интензивирање психолошко-пропагандних дејстава на заоштравању медунационалних односа, изводење диверзантско-терористичких дејстава, изазивање социјалних немира, саботажа, киднаповања и атентата на најистакнутије личности муслиманског народа. Са отпочињањем општих дејстава очекиват је снажну авио и артиљеријско-ракетну подршку по свим рејонима.
2. Наше снаге су организоване у Патриотску лигу Босне и Херцеговине у формације од вода до одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи. Са отпочињањем борбених дејстава очекивати је већи прилив добровољаца, припадника Министарства унутрашњих послова Босне и Херцеговине, припадника Југословенске армије, као и снага муслиманског народа ван територије Босне и Херцеговине, што би повећало јачину наших снага на око 150.000 људи. Основни задатак снага Патриотскле лиге Босне и Херцеговине је заштита муслиманског народа, очување интегритета и цјеловитости Босне и Херцеговине, како би се обезбиједио и убудуће даљи заједнички живот свих народа и народности на државној територији Босне и Херцеговине. Са отпочињањем борбених дејстава извршити заштиту становништва и истовремено затварање главних праваца који воде на територију Босне и Херцеговине, уз масовну примјену рушења, запречавања, а унутар Републике одреденим снагама, брзим и енергичним дејствима блокирати и заузети војне објекте (складишта наоружања, муниције и Минско-експлозивних средстава и касарни), а потом што прије наоружати формиране јединице, даље наставити планирана дејства, у циљу стварања што већих слободних територија и обезбједење функционисања легалних органа власти. Посебну пажњу поклонити извлачењу и обезбједењу становништва из угрожених подручја.
3. Са отпочињањем дејстава позвати народ Санџака, Косова и Македоније да се
солидаришу са нашом праведном борбом и одмах отпочну борбена дејства у циљу везивања снага непријатеља и слабљења његове ударне моћи на простору Босне и Херцеговине.
Истовремено успоставити контакт, сарадњу и координацију на заједничким дејствима са хрватским народом у Босне и Херцеговине против заједничког непријатеља. На медународном плану позвати прогресивну свјетску јавност да заштити босанскохерцеговачки суверенитет.
4. Одлучио сам, уз ангажовање свих снага Патриотске лиге Босне и Херцеговине, у садејству са сусједима, брзим и енергицним дејствима затворити главне правце који излазе на територију Босне и Херцеговине, а посебно из долине Дрине и Сутјеске. Истовремено по унутрашњим правцима, извршити запречавање и посједање погодних положаја за одбрану народа Босне и Херцеговине, са тежиштем на правцима који воде из ширег региона Бање Луке и источне Херцеговине. Одреденим снагама, брзим и енергичним препадним дејствима заузети складишта и магацине муниције, Минско-експлозивних средстава и наоружања Југословенске армије, блокирати касарне, спречавати продоре и ширење непријатељских дејстава на цјелокупном простору Босне и Херцеговине. По стварању повољних услова прећи на шира офанзивна дејства са циљем разбијања, уништења и протјеривања непријатеља са територије Босне и Херцеговине. Главне снаге имати у Централној Босни, а помоћне у цазинско-приједорском и региону Тузле...”
У Сарајеву је 10. јуна 1991. године усвојена “Резолуција 84” . Формирано је Вијеће националне одбране муслиманског народа . У прогласу са скупа је речено да се приступи организовању оружане одбране и потенцирана одлука о формирању Савета националне одбране муслимана . Тиме је објелодањено покровитељство Странке демократске акције над Патриотском лигом. На челу политичког дела стајали су Изетбеговић, Махмутчехајић и Ченгић, а челни људи војног крила били су Мехо Каришик Кемо, Сефер Халиловић, Сулејман Врањ Суле, Атиф Шароњић, Муниб Бисић Брко, Мутафа Хајрулаховић Талијан, а саветници Рифат Билајац Чича и Зићро Суљевић Стари. Општински штабови Патриотске лиге формирани су почетком 1991. године, а у септембру је почело формирање паравојних формација ранга батаљона и већ се у "Директиви за одбрану суверенитета БиХ", коју је Главни штаб Патриотске лиге донио на саветовању у Храсници 25. фебруара 1992. године наводи да Патриотска лига располаже "формацијама од вода до одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи" , а према подацима које је припремио Хасан Ефендић, командант Главног штаба Територијалне одбране Босне и Херецеговине, "24. априла 1992. године у јединицама Територијалне одбране Босне и Херцеговине се борило 91.243 браниоца", без података за општине Зворник, Чајниче, Вишеград и Фочу. Тог дана тврди Хасан Ефендић "у оквиру ТО налазило се више од стотину хиљада бораца"
“Патриотска лига је предлагала да се отпочне рат у Босни и Херцеговини оног момента када се разбуктао у Хрватској. Предлагали смо да се поруше мостови на Дрини, када су резервисти улазили у Херцеговину. Политика, није дозволила, јер Босна није била спремна ни војнички, ни политички, ни психолошки за рат. Почетком ове године (1992) ПЛ је изашла са планом блокирања комуникација и касарни, како би се спрјечила стратегијска операција извлачења Југословенске народне армије на борбене положаје”.
Председништво Босне и Херцеговине је 4. априла 1992. године донело одлуку : да се изврши мобилизација јединица територијалне одбране свих општина и града Сарајева, да се захтева од Југословенске народне армије да окружним и општинским штабовима
Председништво Босне и Херцеговине је 4. априла 1992. године донело одлуку : да се изврши мобилизација јединица територијалне одбране свих општина и града Сарајева, да се захтева од Југословенске народне армије да окружним и општинским штабовима
4. април 1992.
ХИТНО
Драги господине Кутиљеро.
Управо се налазимо пред грађанским ратом и ситуација је крајње драматчна. Нисмо сигурни да ћемо моћи бити и даље са Вама у контакту.
Наиме, г. Изетеговић је издао неовлаштено наређење за мобилзацију територијалне одбране и марш ан Бијлељину, град у коме постоје сукоби. Истовремено, веома снажне оружане снаге из Хрватске нападају србска места у БиХ и убијају људе.
Г. Изетбегпвић је повукао веома неодговорне потезе мобилишући цело станов ништво. Држава не функционише, хаос се убрзава. Ово је и начин да г. Изетбеговић дерогира резултате наших преговора
Молимо Вас да, ако имате могућности да утичете на г. Изетбеговића у правцу очувања мира, одмах то и учините
Искрено Ваши,
Мр Момчило Крајишник
Др Радован Караџић
Доставити Лорду Карингтону
територијалне одбране врати наоружање, да се изврши мобилизација целокупног резервног састава милиције, да се изврши мобилизација јединица цивилне заштите и да се у свим институцијама, предузећима и другим оранизацијама и заједницама организује стално дежурство.
Др Радован Караџић и мр Момчило Крајишник су упозорили на последице овакве одлуке својим писмом упућеном Кутиљеру, али апел је остао и без одговора и без акције.
Већ почетком августа 1992. године, како пише Сефер Халиловић, "на територији Р БиХ је било формирано: 28 бригада, 138 одреда, 16 самосталних батаљона, један оклопни батаљон, два артиљеријска дивизиона. Укупно, око 170.000 бораца".
За развој Армије Републике Босне и Херцеговине значајни су документи донешени од априла до јуна 1992. године: Одлука Предсједништва Републике Босне и Херцеговине о обједињавању свих наоружаних снага на територији Републике Босне и Херцеговине, донесена 9. априла; Уредба са законском снагом о Оружаним снагама од 20. маја; Одлука о проглашењу ратног стања и Наредба о проглашењу опште - јавне мобилизације на територији Републике Босне и Херцеговине од 20. јуна; Платформа за дјеловање Предсједништва Републике Босне и Херцеговине у ратним условима.
По налогу Странке демократске акције муслимани су у оквиру Патриотске лиге реализовали следеће задатке: склањање документације и онемогућавање Југословенске народне армије да изврши мобилизацију, осујећивање наређене војне мобилизације јединица Југословенске народне армије 1991. године, спречавање упућивања регрута на одслужење војног рока у Југословенској народној армији , успостављање стварне контроле над општинским центрима за обавештавање, успостављање контроле над општинским штабовима Теритроријалне одбране, достављање поверљивих информација председнику Странке демократске акције Алији Изетбеговићу, и извршење тајне мобилизације и обезбеђивање нарастања бројног стања Патриотске лиге.
Трећег јула 1991. године Странка демократске акције је при свом Главном одбору формирала Вијеће националне одбране муслиманског народа . Као одговор на овакву политику уследила је одлука о формирању Заједнице општина Босанске Крајине у којима су Срби били већина, а касније и Заједнице општина Источне Херцеговине, Сарајевско-романијске области, Подриња и Семберије . Касније су те заједнице, као одговор на муслиманске и хрватске потезе, прерастале у српске аутономне области. Уместо заустављања процеса, ишло се све даље. Шестог маја 1991. године је муслиманска параполиција “Зелене беретке” интервенисала у Радиотелевизији Сарајево. Од тада су информативну политику ове информативне институције водиле екстремне муслиманске снаге. Као одговор на то уследила је иницијатива о формирању Радиотелевизије Бања Лука.
Скупштина Босне и Херцеговине је ноћу 14/15. октобра 1991. године, без 72 србска посланика, на основу “Декларације о суверенитету Босне и Херцеговине” , коју је предложила странка демократске акције, прихватила "Меморандум (писмо о намјерама)" и "Платформу о положају Босне и Херцеговине и будућем устројству Југословенске заједнице" . Србска демократска странка је оценила да су: “У ноћи између 14. и 15. октобра 1991. године посланичке групе СДА и ХДЗ, заједно са дијелом опозиције, покушале државни удар доносећи, методом политичког терора противуставне одлуке, којима су жељели поништити традицију заједничког живота Срба, Муслимана и Хрвата. Тиме је озбиљно угрожен уставноправни поредак, заснован на суверенитету и равноправности конститутивних народа, а отворен пут у безакоње и хаос”. Као контрамера и као одговор на прихватање “Декларације о суверенитену Босне и Херцеговине”, без присуства србских посланика, 25. октобра 1991. године, конституисана је Скупштина србског народа Босне и Херцеговине.
У вези са наведеном скупштинском заседању Биљана Плавшић каже: "Иза овог насиља над Скупштином, над Уставом, Срби су осетили несигурност, а страх је појачан још ранијим изјавама Председништва. Срби су тражили од својих изабраних представника одговор на то насиље. Постављали су питања да ли ми можемо у БиХ, где више не влада закон, да заступамо њихове интересе, сви су се окренули СДС-у као јединој организацији способној да их заштити и да их води кроз један опасан период који се већ назирао..."
Биљана Плавшић о наведеном заседању Скупштине Босне и Херцеговине 14/15.10, 1991. године каже да је то "била превара највишег ранга" .
Хрвати су на скупу кризних штабова општина са хрватском већином у Грудама 12. новембра 1991. године иницирали формирање Хрватске бановине у Босни и Херцеговини и расписали референдум за изјашњавање о прикључивању бановине Републици Хрватској . У Грудама је 18. новембра 1991. године формирана Хрватска заједница Херцег-Босна, без захтева за прикључење Хрватској. У њу су ушле општине Јајце, Крешево, Бусовача, Витез, Нови Травник, Кисељак, Фојница, Скендер Вакуф, Какањ, Вареш, Котор Варош, Томиславград, Посушје, Мостар, Широки Бријег, Груде, Љубушки, Читлук, Чапљина, Неум, Столац и Равно. .
Догађаји у новембру и децембру 1991. године су били драматични. Скупштина србског народа, на заседању 21. новембра 1991. године, донела је одлуку и верификацији србских аутономних области. Савет безбедности Уједињених нација је 7. децембра 1991. године донео Резолуцију 721 о упућивању мировних снага у Југославију (намењене само за територију Хрватске). Савет министара Европске заједнице је 17. децембра 1991. године одлучио да призна самосталност свих југословенских република које испуне одговарајуће услове. Само четири дана након тога Немачка је изјавила да ће признати самосталност југословенских република које до 23. децембра 1991. године пошаљу захтев за признавање. Један од услова био је референдумско изјашњавање у Босни и Херцеговини, у којој су се Срби плебисцитарно изјаснили за останак у Југославији. Влада Босне и Херцеговине је истог дана послала захтев за међународно признање одлучивши са 12:8 гласова за то. Дана 21. децембра 1991. године Скупштина Босне и Херцеговине је без србских посланика донела одлуку о расписивању референдума на коме се грађани требају изјаснити за или против суверене Босне и Херцеговине .
На почетку Нове 1992. године, Немачка и Турска су ступиле у сарадњу у вези ситуације у Југославији. То је и за Србе и за муслимане био јак подстицај бујању емоција. Скупштина србског народа је 09.01.1992. године прогласила Српску Републику Босну и Херцеговину . Посебну забринутост код србског народа представљала је идеја о тзв. Зеленој трансферзали, која би спојила Босну и Херцеговину, преко Санџака, Косова и Метохије и Македоније са Турском.
Алија Изтебеговић покушава да завара јавност предлогом о југословенској асоцијацији шест независних република, јер већ 17. јануара тражи да се распише референдум о самосталности Босне и Херцеговине. Тај референдум је Скупштина Босне и Херцеговине расписала 25. јануара 1992. године . Заказан је за 29. фебруар и 1. март 1992. године. И то је учињено без србских посланика. И пре референдума, Турска је 6. фебруара признала Босну и Херцеговину.
Каква је била та међународно призната држава најбоље говори одговор који је генерални секретар Уједињених нација Бутрос Гали изговорио министру иностраних послова Муслиманско-хрватске федерације Шаћирбеју на његову тврдњу да је извршена агресија Србије и Црне Горе:
“Јесте, дефиниција агресора је тачна, али нема, а није ни могла имати један додатак кога ћу формулисати у облику питања: Да ли је агресија Србије, Црне Горе и Југословенске народне армије била могућа без подршке босанских Срба? А босански Срби су сувласници Републике Босне и Херцеговине!”
На Шаћирбејову тврдњу да они имају међународно признату државу, Бутрос Гали је одговорио:
“Рекао сам: ‘нема такве државе’. То је заблуда на коју сте сви ви свјесно пристали рачунајући да ћете на тој заблуди остварити свој политички циљ. То међународно признање нема државно-правни карактер, то је само политичко признање. Та држава нема ни јединствене територије, ни јединстене власти, ни јединственог народа и као таква не може бити међународно-правни субјекат јер је морају увијек потписивати тројица - то су дакле три државе. Неко се је, господине, поиграо с вама и створио вам илузију о цјеловитој држави, а зашто је то урадио - можемо се досјећати. Напр. разлог томе могао би бити разумљив страх Европе од једне муслиманске-исламске државе па да би то онемогућила залаже се за фиктивну муслиманско-српску-хрватску државу намјерно предвиђајући да таква држава не може опстати јер ће бити срушена из истих разлога због којих је срушена и Југославија. Зашто би се Срби и Хрвати сложили у Босни, а нису могли у Југославији? Или: Рат у Босни могао би бити рат Запада против Србије и Црне Горе, посљедњег простора којег треба ставити у западну интересну сферу наспрам земаља бившег СССР. У том рату ви Мислимани сте најјефтинија западна војска која кошта нешто хуманитарне помоћи.”
Србски народ је посебно био заплашен могућношћу оживљавања идеје о стварању муслиманске државе на основама Босанског вилајета из времена Отоманског царства.
А каква би то била држава? У Часопису "Нови вокс", који излази у Сарајеву, засту пани су најекстремнији муслимански ставови о судбини Срба у тој држави, отворено је пропа гиран геноцид према србском народу.
Тако је у броју 3 "Новог вокса", од октобра 1991. године на страници 40, у рубри ци "Документи" објављен чланак под насловом "Шта са Србима у муслиманској Републици Босни и Херцеговини", у коме се, између осталог, наводи:
"1. Сваки појединац Србин мора бити свијестан одговорности цјелокупног народа за његове неконтролисане поступке. Казна за учињена злодјела биће колективна - за једну срушену муслиманску кућу биће срушено десет србских, за једног мртвог муслимана биће ликвидирано 100 Срба. За једног рањеног муслимана овисно о тежини ране 10 до 50 Срба.
2. Сви Срби раде радно вријеме од 12 сати на дан, плате су им сразмерне лојал ности свих запослених и у правилу су за 30% ниже од плата муслимана на истом радном месту…
9. Добар Србин је жив и послушан Србин; или мртав непослушан Србин...".
У Сарајеву је на други дан референдума, 1. марта 1992. године, на венчању двоје Срба убијен Никола Гардовић и рањен свештеник Раденко Митровић. Ирфан Ајановић је јавно саопштио да су покренуте муслиманске одбрамбене снаге за одбрану муслиманског народа. Дошло је до бројних провокативних акција према Србима. У Језеру код Јајца муслимани тог места су 21. марта 1992. године пуцњавом из наоружања и повицима “Излазите напоље четници - поклаћемо вам дјецу” , узнемирили Србе у овом крају. Истог дана дошло је до напада на мешовити пункт Ступно на путу Језеро - Шипово. Муслимански екстремисти су у то време нападали у више наврата касарну у Бихаћу. Војска Хрватске је прешла Саву и окупирала општину Брод. Хрватско-муслимански екстремисти су 26. марта 1992. године у србском селу Сијековац код Брода извршили масакр над Србима . Војска Хрватске и паравојне групе домаћих Хрвата су око 1. априла 1992. године наступили од Ливна према Купресу, када су извршили покољ у селу Малован. У том селу и околним местима убијено је 59 србских цивила. Снаге српске Територијалне одбране и делови Југословенске народне армије дочекали су их код Злосела, зауставиле и ослободиле Купрес. У то време муслиманске екстремистичке групе покушале су смену власти у Бијељини , што је довело до сукоба. Неколико дана касније сукоби су почели и на подручју Требиња.
У време када је Европски парламент, у Стразбуру 12. марта 1992. године, закључио да Босна и Херцеговина испуњава услове међународног признања, у Босни и Херцеговини су сукоби били на све стране. Европска заједница је званично признала Босну и Херцеговину 6. априла 1992. године и тиме по речима Карла Билта постала "очигледно крива за почетак рата због начина на који смо обавили признавање" . У то време је Босна и Херцеговина захваћена пламеном рата. Извршени су многобројни злочини над Србима . Скупштина србског народа је 7. априла 1992. године прогласила Српску Републику Босну и Херцеговину. Тада је на тлу Босне и Херцеговине било 50.000 војника , тада већ самосталне, Хрватске. Председник Хрватске Фрањо Туђман је границе Босне и Херцеговине оценио као апсурдне, а Босну и Херцеговину као колонијалну творевину . Туђман је проширење Хрватске везао за Бановину Хрватску која је 1939. године створена у оквиру Краљевине Југославије. Територијално је обухватала територију данашње Хрватске и део Босне и Херцеговине.
Тиме је подстакнута радикализација процеса у Босни и Херцеговини. На састанку са европским преговарачима, сазнавши од Хозе Кутиљера, председавајућег Европске заједнице, да ће и Босна и Херцеговина бити призната, шеф цивилног сектора УНПРОФОР-а Седрик Торибери, заједно са француским генералом Филипом Морионом раеговао је са ужасом, констатујући: “да ће то бити велика грешка са трагичним последицама”. Командант мировних снага генерал Луис Мекензи је изјавио: “Мада нисмо били дипломате, сви ми у униформи били смо сигурни да ће борбе избити свуда око нас, чим признање буде објављено” .
Србска Република Босна и Херцеговина је већ уобличена, а муслимани и Хрвати се понашају као да Срби и њихова права не постоје. Председништво Босне и Херцеговине је 8. априла 1992. године прогласило стање непосредне ратне опасности. Штаб Територијалне одбране Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је преименован у Штаб Републике Босне и Херцеговине . Истога дана су сви Срби, дотадашњи министри, напустили Владу Босне и Херцеговине. Деведест одсто Срба милиционера изашло је из милиције Босне и Херцеговине. Председништво Босне и Херцеговине је 8. априла донело одлуку о обједињавању свих оружаних формација у Босни и Херцеговини . На седници одржаној 9. априла 1992. године, Предсједништво Републике Босне и Херцеговине донело је “Одлуку о обједињавању свих наоружаних снага на територији Босне и Херцеговине”. Патриотска лига је 12. априла прикључена Команди Штаба Територијалне одбране Републике Босне и Херцеговине .
Истог дана, тј. 12. априла 1992. године, објављена је “Директива за одбрану суверенитета и независности Босне и Херцеговине” и заведена под стр. пов. бр. 02/2-1 од 13. априла 1992. године, а као непријатељске снаге означене су "снаге територијалне одбране Србских аутономних области и Југословенска народна армија" . Већ 14. априла командант Штаба Територијалне одбране Хасан Ефендић је локалним командантима Територијалне одбране наредио да разоружају касарне и јединице Југословенске Народне армије у Босни и Херцеговини. Исто је то учинио и министар унутрашњих послова Алија Делимустафић. Почели су бројни напади на касарне и јединице.
Реагујући на развој догађаја, Председништво Српске Репубике Босне и Херцего вине је прогласило непосредну ратну опасност и наредило мобилизацију Територијалне одбране на целокупној територији Српске Републике Босне и Херцегивене, те донело одлуку: “Успоставља се ТО Српске Републике Босне и Херцеговине као оружана снага Српске БиХ”.
Члан Врховне команде Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Бранко Костић се 15. фебруара 1992. године клео да неће никада потписати акт о повлачењу Југословенске народне армије из Босне и Херцеговине. Ипак, након масакра припадника Југословенске народне армије у Добровољачкој улици у Сарајеву 3. маја 1992. године (убијено је, рањено 73 и заробљено 215 војника и официра ) Председништво Југославије је наредило да се до 19. маја. 1992. године са територије Босне и Херцеговине повуку све јединице Југословенске народне армије . Од свих држављана Југославије затражено је да напусте Босну и Хеерцеговину. Истог дана је то Председништво позвало лидере Срба, Хрвата и муслимана у Босни и Херцеговини да се договоре око преузимања јединица чије људство чине држављани Босне и Херцеговине. Муслимани су те поступке схватили као своју победу и “прославили” је страшним масакром припадника Југословенске народне армије у Тузли 15. маја (на најсвирепији начин и у буквалној ватри спаљено је око 200 припадника Југословенске народне армије).
Председништво Босне и Херцеговине донело је 20. јуна 1992. године Одлуку о завођењу ратног стања и донело Наредбу за општу јавну мобилизацију.
Нема дилеме, Срби су првобитно хтели останак Босне и Херцеговине у једној држави, са Србијом и осталима који то желе. Није спорно ни да су Хрвати у Босни и Херцеговини желели да бар територије са већинским хрватским народом на неки начин буду уклопљене у састав Хрватске. Муслимани су упорно говорили о целовитости Босне и Херцеговине. Каква би то била Босна и Херцеговина, на најбољи могући начин, илуструју речи из Изетбеговићеве “Исламске декларације”, у којој се каже: "Исламски поредак има двије темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва је садржина а друга форма исламског поретка. Исламско друштво без исламске власти је недовршено и немоћно; исламска власт без исламског друштва је или утопија или насиље". . Пред седник Скупштине општине Сребреница је команданту Тузланског корпуса поручио да на подручје те општине јединице Југословенске народне армије не могу ући. Образложење је било следеће: “Овдје је пожељна војска само са зеленом звијездом и полумјес.цом на капи” . Он је Алији Изетбеговићу поставио питање: “Да ли смијемо напасти јединице Југословенске народне армије ако заиста крену на територију сребреничке општине”? Изетбеговић му је одговорио: “Ако имате довољно наоружања и ако мислите да се можете одбранити нападните их”.
О намери стварања муслиманске Босне и Херцеговине сведочи и програмски доку мент Аднана Јахића, председника Странке демократске акције у Тузли, у којем стоји: “Муслиманска држава ће бити национална држава Бошњака, односно муслимана, док ће остале етничке групације имати сва грађанска права која им као националним мањинама припадају”. Он ту прецизира да ће та држава имати муслиманску идеологију засновану на исламу, која ће бити уграђена у све политичке и образовне институције.
Србски народ је препознао основно определење муслиманске политике, која је већ од раније пропагирана, посебно по џамијама. Сада је то чињено под окриљем Странке демократске акције.
Посебан страх за Србе била је чињеница да су узор код формирања и организовања војске под контролом муслимана 1991. године биле, по злу чувене, муслиманске фашистичке дивизије “Ханџар” и “Кама”, превасходно намењене геноциду над Србима у другом светском рату.
На насловној страни часописа “Нови вокс” бр. 3 од октобра 1991- године који излази у Сарајеву, пола године пре него што је у априлу 1992. године пре него што је проглашена такозвана Република БиХ уз најаву "Спрема се Ханџар дивизија" дат је цртеж у боји наоружаног муслиманског војника испод кога се налазе одсећене главе србских руководилаца Караџића, Кољевића, Милошевића и Шешеља, с тим што муслимански војник држи једну подигнуту ногу на Караџићевој одсећеној глави.
Из студије Бошко Антића „Сребреница велика обмана“.
Из студије Бошко Антића „Сребреница велика обмана“.
