Ивана Станојевић: Зашто нам нису потребни лајфкоучеви!
Савремени човек XXI века је готово свакодневно под стресом. Трка са временом и за новцем, породични проблеми и проблеми на послу, неретко на нама остављају трага. У ери индивидуализма, где свако гледа искључиво своје потребе и услед недостатка емпатије, осећамо се још више изгубљено и усамљено. Одговор и решење на све ове проблеме, као магичним штапићем, наводно нуде лиценцирани животни тренери или лајфкоучеви.
Ово модерно занимање у западном свету постоји већ добру деценију и није тако нова појава, док је у Србији права поплава лајфкоучева уследила тек пре пар година. Све што треба да урадите да бисте постали животни тренер је да похађате кратак курс и да поседујете лиценцу.
Kо су заправо животни тренери ? То су пре свега особе које у вама и у вашим проблемима виде брзу и лаку шансу за зараду, продајући вам филозофију, једну врсту магле, која у пракси нема готово никаквог смисла. У корену сваке лајфкоуч филозофије стоји теорија поткована у савременој западној култури, да се увек и по сваку цену мора јурити срећа, да је негативно размишљање корен свих наших проблема, и да ће нам се све остварити ако само мислимо позитивно итд.
Први и најпростији пример из живота који побија ову теорију, колико познајете негативаца и намћора који су милионери и поседују све у животу, а колико весељака и позитивних људи који су скончали на улици без игде ичега ? Ја их познајем много.
Јурење или тражење среће је управо оно што нас чини тако несрећним и незадовољним.
Да не буде само рекла казала, да видимо шта на све то каже савремена клиничка психологија, као призната наука. Kлинички психолози тврде да овакав начин размишљања никако није добар по нашу психу и здравље. Притисак да се искључиво мисли позитивно доводи до све већег потискивања негативних мисли, што води ка сигурним менталним проблемима, јер све те емоције у једном тренутку морају негде да испливају. Ово такође ствара проблем, јер када мислимо да је довољно да искључиво мислимо позитивно, а не успемо да дођемо до тако жељеног циља, следи нагло суочавање са реалношћу које је често веома болна, што ствара велико разочарање и могућу депресију.
Kорен проблема лежи у томе што људи гледају на ствари црно бело, неки догађај увек мора обавезно да буде или само добар, или само лош, а то не мора да буде тако. Нпр, побегне вам аутобус, али док чекате деси се да сретнете особу свог живота или да вам се догоди нешто лепо. Kада неки лош догађај не видимо као обавезно негативан, онда нам позитивно мишљење као начин утехе није ни потребно. Звучи као нешто што је тешко достићи, али ниједно брзо и лако решење није делотворно на дуже стазе.
Живот је заправо једна огромна лутрија, и увек је мешавина лепих и мање лепих тренутака. Суштина је да оне мање лепе прихватимо као нормалне, али да их преокренемо у своју корист, и да нешто научимо из њих. Није фраза да после кише увек следи дуга, заиста је хтако. Сваки човек је јединствена прича за себе и не постоји један један јединствени рецепт како треба живети. Суштина је да живите у складу са својом личношћу и да сами пронађете себи својствен баланс.
 Аутор Ивана Станојевић, апсолвент Историје уметности На Филозофском факултету у Београду |
Видовдан
