ПЕСМА СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ НОВИНАРА И КЊИЖЕВНИКА САМОНИКЛА МОЛИТВА ПРЕВЕДЕНА НА СЛОВЕНАЧКИ ЈЕЗИК

07-09-2017 08:48:49 | | Славица Јовановић / mojenovosti.com |

 

CIMG2766.JPG




ПЕСМА СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ НОВИНАРА И КЊИЖЕВНИКА  САМОНИКЛА МОЛИТВА  ПРЕВЕДЕНА НА СЛОВЕНАЧКИ  ЈЕЗИК








САМОНИКЛА МОЛИТВА

Суде ми, они што би ми око извадили  да га измере на тасу,

да не каже шта је видело , колико је тешко,

они што никад не кренуше  за Божјим гласом,

што сам песникиња која се клања ,

монахињама и чудотворним иконама ,

не верују да у  безречним  молитвама,

проходају и они са штакама...

Они што нису ни свраке , ни креје, ни вране,

у белим кошуљама, а црних образа,,

што носе крзно белих медведа

и пљују и свето небо и свету земљу,

они у чијим се бродоградилиштима праве ратни бродови..

.

Што благосиљам ходочаснике, на њиховим је табанима

записана стаза искушеника,

изговарају клетве верницима, којима је дража шака шипурака,

од брда злата, које још нико није успео на леђима да понесе,

што носим крст који ме штити, од поплава и олуја, од громова....

Суде ми, а оно што је на језику грешних , није ни на табанима верних .

Суде ми, они што би ишчупали  језик, да га измере на тасу,

да сазнају неизговорено и тежину речи,

што никад не кренуше за Божјим гласом,

не знају да је истина жртвеник, пред који свако принесе језик

и остане нем.

Што се клањам Чувару славуја, а склањам се од двоглавих гуја.

Суде ми, што су ми песме исповедаонице , небеске драгуљарнице .

Бритко ми сечиво , а ја ником ни реч , из ока ми излећу ластавице ,

гугутке и грлице  и песме видарице , небеске лађарице ,

а ја их још благосиљам, њих ждераче  спокоја,

који не знају ни за нежност , ни ја драгост,

ни за трагања искушеника, душа ми несаломива,

а таква биће и кад једном најмлађи постане најстарији ...

Суде ми, што осуђујем брат на брата да удари ,

што су ми молитве самоникле

и кад станем пред стрељачки вод,

што изниче ми грм лековит из манастирских рушевина ,

што између две птице узлетећу ја,

пречицама , изворишту  бистрооких зора,

пулсира жила куцавица, а ја ко птица лакокрила .

И круна што је припадала крунисаној глави,

сад лежи  у прашини земаљског царства ...

Суде ми, што предалеко ми одлетеше мисли,

једином Крунисаном Горостасу ,

а стихови ко цветови из стења,

ко предсказања, доводе до исцељења .

Што уводим читаоца за руку у Божански  храм,

препородим се тад,

што дозивам калуђере, чудотворце, са стеновитих планина .

Суде ми , камелеони , што бацају прашину у очи ,

тамничари и прогонитељи ,

што су ми стихови ко пелцери на светој земљи ,

првороди и саморасти .

Суде ми, што песмодарима  величам Тајанственога,

што мојим молитвама не знам датум рођења,

што кад ми речи дођу у подгрлац,

а не могу ни глас да заустим,

место мене пред Вишњим се моле ,

Светитељи вечни,  златоусти...

Суде ми , што песмопојима, изникнем ко младица из пања ,

ко дрво из пепела ,

што сваки дан , ако кап воде на длану донесем,

до краја живота имаћу своју реку ,

у којој ће се умивати свети људи...

Што често насликам Св. Архангела Михаила,

а он засади свето дрво, на ком освану знамења и записи ,

ликови светаца,

што идем стазом Христа, што ми поглед заблиста ,

што песма безлисна пролиста...

Што ме исцељују свети извори ,

што видим светитеље еискорачиле са икона,

што су моја изворишта, светилишта ...


Суде ми, зато што праштам , зато што волим,

што признајем само Суд Виших Сила

и једино се Божјег суда бојим .


Славица Јовановић


Белешка о аутору

Славица Јовановић рођена у Шапцу 15.9.1969 . године , новинар и

књижевник .Аутор седам  објављених књига :Алилуја" . "Албатрос " , " И

уби дрво човека" ,  "Небом лете Церски саморасти" , "Косовски црни

косови" , "Подсмевач " , " Златовез муња" У рукопису још пет књига.

Добитник више књижевних награда и признања .Добитник специјалног

признања Академије" Иво Андрић" - Београд за 2007. год. 2008 .год. и

2014.  за објављене књиге .Живи у Мачванском Прњавору .


Песма је  објављена  у књизи  " Златовез муња''

01.jpg

02.jpg




Slavica Jovanović


             MOJA OSEBNA MOLITEV

Sodijo mi tisti, ki bi mi oko iztaknili, da premerijo daljave,

da ne bi pripovedovalo kaj je videlo, kako težko je,

tisti, ki niso nikoli sledili Božjemu glasu,

zato, ker sem pesnica, ki se klanja,

nunam in čudežnim ikonam,

oni, ki ne verujejo v neizrečene molitve,

da lahko shodijo hromi…

Tisti, ki niso niti kukavice, niti vrane,

V belih srajcah črnih obrazov,

oblečeni v krzno belih medvedov,

ki pljuvajo na sveto nebo in zemljo,

tisti, ki v ladjedelnicah gradijo vojne ladje…

Zato, ker mazilim ljudi duha, na njihovih hrbtih

so zapisane poti puščavnikov,

preklinjajo in prezirajo tiste, ki imajo raje pest drobiža,

kot gore zlata, ki jih še nikomur ni uspelo odnesti na oni svet,

zato, ker nosim križ, ki me varuje pred nevihtami in strelami…


Sodijo mi, a tisti, ki niso grešni, naj prvi vržejo kamen.

Sodijo mi tisti, ki bi mi radi iztrgali jezik, da premerijo besedi

da spoznajo neizrečeno, težo in pomen besed,

tisti, ki nikoli ne sledijo Božjemu glasu,

ker ne vedo, da je resnica žrtev, ki vsakemu vzame besedo,

da ostane tih in nem.

Zato, ker se klanjam Varuhu slavcev in se skrivam pred dvoglavimi gadi.

Sodijo mi, ker so moje iz spovednice, dragulji nebeški.


ostro režejo moje besede, a iz mojega očesa poletijo lastovke,

galebi in grlice in pesmi mavrice nebeških ladij,

častim jih in za njih molim, prinašalke nemira, tisti,

ki ne poznajo nežnosti niti bližine,

ne za poti večnega iskanja, a duša se ne zlomi,

tako bo nekoč, ko najmlajši postane najstarejši.



Sodijo mi, ker sem proti bratomorni vojni,

ker so moje molitve samo moje,

in , ko pred strelskim vod stopim, tam kjer zdravilni grm raste,

med dvema pticama bom vzletela,

v biserno modrino zore,

vse v med drhti, a v nebo poletih lahno kot ptica.


In krona, ki pripadala je kraljevski glavi,

zdaj leži v prahu pozabljenega cesarstva…

Sodijo mi, ker moje misli poletijo predaleč,

edinemu Križanemu,

moji verzi so venček iz sivke,

prikazovanje podob, ki vodijo k odrešitvi.

Nagovarjam roko in misli bralcu za pot v Božji hram,

prerojena sem,

kličem puščavnike, čudodelnike iz kamniti osamelih planin.


Sodijo mi kameleoni, ki mečejo prah v oči ljudem,

temne duše in zasledovalci,

zaradi verzov, ki so žarki prerojeni z sveto zemljo,

rojeni v samoti.

Sodijo mi, ker pojem slavo Tajnemu,

ker vem za datume rojstev mojih molitev,

ko se mi besede ustavijo v ustih,

ne morem jih izreči,

ponižne pred vsemogočnim,

Luč večna…

Sodijo mi, ker se kot mlada čebela porodim iz panja,

kot drevo, ki se je rodilo iz pepela,

vsak dan na dlani kapljo vode prinesem,

da bi imela svojo reko življenja,

vodo za svete, meni drage ljudi…

Zato, ker znova in znova slikam podobo Sv. Arhangela Mihaila,

njega, ki je posadil sveto drevo in zapustil znamenja in spise, ki jim sledim,

v podobah svetnikov,

zato, ker hodim za Kristusom

sijočih oči

s pesmijo čistega srce v šumenju listov.

Zato, ker me zdravijo sveti izviri,

zato, ker vidim žive podobe ikon svetnikov,

zato, ker so moji izviri svetišča…

Sodijo mi zato, ker oproščam, zato, ker ljubim,

Zato, ker priznavam samo Sodbo Višjih Sil,

In se bojim samo Božje sodbe…





Prevod: Franjo Frančič                  Istra v  avgustu 2017

10250223_613063738781297_3525362115630655799_n (1).jpg

10007484_604249449662726_337827639_n (1).jpg

100_4790 (1).JPG