EKONOMIJA KAO RIJALITI
Već par dana se "vrti" vest o prosečnoj plati od 54.000 dinara. Za nekoga mnogo, za nekoga malo. A da li je realno i zaista tako?
Nesumnjivo na ovaj prosek utiče pre svega javni sektor, dakle oni koji ne "prave" pare. Po definiciji, javne službe i preduzeća samo troše novac građana, prikupljen kroz poreze i ostale dažbine. Tako je to u (razvijenom) svetu. Kod nas - prosek. Zapravo, mi i ne znamo ko kolike zarade ima u tom, je li, javnom sektoru. Bilo bi vrlo interesantno da ZZS objavi najveće i najniže plate u javnom sektoru, kao i ko ih prima. Ako je sektor javni - i podaci moraju biti javni. U Švedskoj, na primer, građani mogu na sajtu Državne uprave videti ne samo ko koliko prima u državnom aparatu, već i koliki je porez platio. To u Srbiji deluje kao čista naučna fantastika.
Pre par godina je bilo predloga da jedno lice ne može primati dve (ili više) zarada na teret budžeta. Od toga je ostao samo spisak lepih želja, na gomili sa drugim spiskovima želja. Opet, tih famoznih 54 hiljada je i puno i malo, i dovoljno i nedovoljno, sve zavisi gde i kako u Srbiji živite. Ono što je sigurno, a može se lako proveriti putem Gugla za dva minuta, je da je i ta famozna zarada - u Evropskom dnu. U direktnom poređenju zarada sa razvijenim zemljama EU opet odlazimo u domen naučne fantastike.
Još jedan vrlo bitan parametar je i broj ljudi u Srbiji koji (ne)prima tu prosečnu zaradu. U mom okruženju imam drugare i iz privrede, i iz zdravstva, i iz javnih ustanova. Lekarima je to malo, pravnicima i ekonomistima relativno dobro, a drugarima iz fabričkih hala - san!
San ili - naučna fantastika!
Ivan Trajković
