Да ли је Београд провинцији далеко?
Толико је дивних позоришних представа, изложби, књижевних вечери и разних дешавања смештено у срцу наше престонице у Београду. Сви који су рођени или живе у том дивном граду у огромној су предности у односу на све нас из унутрашњости. Неретко се дешавало да ма колико желели да одгледамо неку представу, присуствујемо отварању изложбе, уживамо на промоцији нечије књиге ускраћени смо због даљине, превоза или лоших временских услова.
Доћи аутобусом или возом из унутрашњости у Београд је једноставно. Вратити се у касним вечерњим сатима је неизводљиво. Ма колико све било сјајно у нашој престоници, не постоје ноћне линије ка многим местима у унутрашњости. Чак и ако долазите сопственим аутомобилом, увек постоји она бојазан (у виду магле, кише или снега) да ли ћете се безбедно вратити кући. Наравно, то не значи да ипак не можете приуштити себи то задовољство и пропратити разна културна дешавања у Београду.
Решење увек постоји
Не каже се џабе – „Ко хоће, нађе начин, ко неће нађе оправдање!“ Начин увек постоји уколико је жеља јака. Уколико желите да посетите нешто од културних дешавања у Београду за вас је идеално решење стан на дан. Не морате одмах са аутобуске или железничке станице да „јурите“ градски превоз како бисте стигли до одредишта. Поштедите себе трчања са размазаном шминком или поломљеним кишобраном (београдска кошава је немилосрдна) и да међу задњима онако задихани улећете у салу.
Уколико се одлучите за опцију смештаја имате могућност да се одморите од путовања, да предахнете и да прошетате Београдом пре него приуштите себи задовољство због кога сте управо ту. Предност је што након посете таквом једном догађају не морате да „трчите“ назад како вам и задњи аутобус не би измакао, ако га уопште има до вашег места становања. И оно што је најважније, можете након одгледане представе или присуства некој промоцији на тенане да сумирате утиске са драгим људима. Баш као што смо ми то урадили.
Кућа Ђуре Јакшића - повод за овај текст
Смештена у центру Скадарлије, одолева времену редовно примајући посетиоце из свих крајева. У време када се Ђура Јакшић доселио у Београд становао је у Скадарлији која је у то време била једна од најсиромашнијих делова града. Оваква Скадарлија, какву је ми познајемо, боемска, долази много касније. Баш у тој боемској Скадарлији одмах на почетку улице смештена је Кућа Ђуре Јакшића која шири своје руке примајући посетиоце и поштоваоце писане речи. Испред саме куће је биста нашег великана који као да позива пролазнике да сврате, да уђу унутра. Било да сте само пролазник или сте наменски дошли на неко књижевно вече, сигурни смо да ћете застати крај те бисте желећи да забелижите тренутак да фотографишете.
Пут вас даље води уским двориштем до самог улаза у кућу. Чим крочите унутра имате предворје у коме можете оставити јакне а првим кораком у просторију са леве стране доживећете чаролију. Засениће вас слике са зидова које је неко од сликара (у зависности када свратите) брижљиво кичицом стварао. Слике у које је уткао своју уметничку душу. Свака од њих има своју причу. На нама, посетиоцима је да је доживимо на свој начин. Свако од нас има свој угао гледања и своје виђење ствари. У тој великој просторији дрвене клупе уместо раскошних фотеља дочекују и испраћају бројне посетиоце већ годинама. Уклапају се сасвим у овај амбијент. То овом месту даје посебну драж.
На бини су смештени сто и столице за аутора књиге као и за оне који ће се обратити публици у датом моменту. Са леве стране клавир, који одолева времену. Клавир са кога допиру најчаробнији звуци без обзира коју мелодију пијаниста свира. Сам амбијент доводи до тога да се забораве временски и просторни оквири, да се бар тих сат или два вратимо у неко време и оживимо сећање на великана Ђуру Јакшића у чијој кући тренутно боравимо.
Пролазниче, застани и сврати
Уколико сте имали прилике да бар на трен свратите у Кућу Ђуре Јакшића, утолико су вам ови горе исписани редови јаснији. Уколико вас пут није навео на ту страну, потрудите се да бар једном присуствујете некој књижевној вечери, неком песничком дружењу. Сигурни смо да ће вам се допасти амбијент који вас времепловом враћа у неко старо време, време у коме су неке друге вредности биле на цени. Оне исконске као што су част, чест и поштење. Сам амбијент подсећа на време у коме се живело скромније али честитије. Време које иако је иза нас, не може да нас остави равнодушнима. Уосталом и сама Ђурина биста која стоји испред улаза у двориште, осликава срдачног домаћина чије се речи не чују, али слуте – „Изволи, уђи унутра.“
