Zašećerena realnost
Primetim komšiju pre neki dan u redu u marketu. 'Lele, komšo, ajd da mi pomogneš nešto, da uzmeš i ti paket šećer, ja eve uzedo dva' 'Pa šta će ti toliko šećer?' 'Pa vidiš da nema, neće ni ima, dok Putin ne pobedi'.
Šećera, naravno, ima, i to na desetine i desetine tona ali - u magacinima proizvođača. Tržišna ekonomija, i neo-liberalni kapitalizam kod nas prisutan, nalažu da profit bude najvažniji parametar poslovanja. To u praksi znači - zašto da prodajem šećer ovde za manje od jednog eura, ako je u Sloveniji dva eura. Na to treba dodati i trgovačku maržu, koja za osnovne namirnice, navodno, ne postoji, ali u praksi ide od petnaest do dvadeset odsto.
Tehnologija prerade hrane je značajno napredovala poslednjih godina, pa tako šunka ili kobasica koju kupite, je šetala po livadama pre par godina, u najboljem slučaju. Takođe, veliki broj ljudi ne zna i da je zamrznuta riba, koja se kupuje kod nas, plivala u vodama Argentine ili Mediterana prošle sezone. Naime, jeftinija riba koja se ne može prodati kao sveža zbog svog niskog kvaliteta, obično se zamrzava na velikim brodovima, te u transportu i raznim hladnjačama provede i do osam meseci.
Ali vratimo se na šećer, rafinisani, koji zapravo i nije preterano zdrav. Mnogo zdraviji je med - naravno, ako kupite pravi med. Kao i ostalim sferama, i ovde pravila dopuštaju značajno razlikovanje 'od etikete'. U mnoge vrste meda proizvođači dodaju šećerni sirup ili melasu, nekada čak i do dvadeset odsto. Razlika između pravog prirodnog i ovog 'obogaćenog' meda je i u tome što ovaj drugi ne kristališe. Ako stavite teglu meda na hladno ili u frižider, posle izvesnog vremena on će se stegnuti i pojaviće se kristali, što je prirodni proces. Med koji sadrži dodatke to ne čini, a neki od ovih proizvoda imaju čak i razne konzervanse.
Ivan Trajković
