Руска црква, црква Рајевског, а чак и црква Вронског - сведок помоћи руског народа Србима

17-04-2013 10:58:47 | | Глас Русије/ vostok.rs |

Срце грофа Вронског

Краткометражни филм Црква љубави у Горњем Адровцу, посвећен необичном храму, снимили су ученици основне школе у Алексинцу. Филм је представљен ради учешћа у међународном конкурсу краткометражњих филмова "Комадић завичаја".

Конкурс ће бити одржан у оквиру Дечијег ускршњег сабора у Врујци и Мионици 29. и 30. априла. Међутим, већ сада можете да видите филм Црква љубави у Горњем Адровцу у мрежи Youtube. За нас је тај филм предлог да поново прочитамо чувени роман Лава Толстоја, те се сетимо заједничких страна наше историје.

Мала црква Свете Тројице, о којој је реч у филму – није само још један православни храм на територији Србије, она је својеврсни споменик једном од најпознатијих књижевних јунака – грофу Вронском. Мада истраживачи стваралаштва Лава Толстоја вероватно никада неће престати да споре о томе, у Србији су уверени да је човек, чије је срце према предању остало овде – Николај Рајевски – уствари вољени човек несрећне Ане Карењине.

Николај Рајевски спада у стари племићки род, чији су бројни представници постали славни на бојиштима. Није ни чудо што се је по завршетку физичко-математичког факултета Московског универзитета определио за војну каријеру.

Још као студент универзитета Николај Рајевски је почео да се интересује за ситуацију на Балкану. Први пут је он посетио овај крај 1867. године. Резултат тог путовања је био нацрт организације устанка на Балкану, који је, нажалост, остао само на папиру. Међутим, управо тада се Николај Рајевски коначно одлучио: он никако не може да остане равнодушан посматрач покрета за независност, који је већ почео.

1876. године почиње први србско-турски рат. 26. јуна пуковник Рајевски је поднео оставку. Већ 1. августа он се уписао као добровољац у српску војску, којом је тада командовао генерал Черњајев, чија је личност такође добро позната у Србији. 6. августа пуковник Николај Рајевски се већ налази на положајима.

Те две недеље, које је нашем хероју остало да живи и бори се, веома је детаљно описао познати историчар-балканиста, доктор историјских наука Андреј Шемјакин у чланку Смрт грофа Вронског, објављеном у часопису Родина. Укратко, то је…

Стигавши на положај Моравске војске, Рајевски је добио под своју команду десно крило одбране, а већ после три дана се показао на делу. 9. августа главни командант му је писао: Без коте, коју сте тако добро данас бранили, не можемо да се одржимо у Алексинцу. Осим Вас, нема никог, коме бих могао да наложим да командује… Међутим, не добивши од Черњајева осим ласкавих оцена, никакву реалну помоћ, Рајевски је био приморан да напусти згодан положај. …20. августа су биле настављене огорчене борбе код Алексинца. Турци су у валовима нападали српске положаје. Попивши воде из чутурице, јер је дан био врућ – Николај је почео да саставља рапорт Черњајеву: Турске снаге се учвршћују на коти Алексиначке долине, лево од нас. С десне стране долина је чиста за продор наше војске у позадину непријатеља… Међутим, пуковник није стигао да стави тачку. Турска шрапнела га је погодила у леву слепочницу, пробивши капу. Било је око пола шест… Фојерверкер Антоније Станојевић је изнео мртво тело из угроженог места, док је командант батерије послао по гласнику хитну депешу. Имам част да Вас известим, - писао је он главном команданту, да је пуковник Рајевски сад погинуо крај моје батерије од метка непријатеља. Његову сабљу, ордење, новчаник са новцем и бележницу узео сам ради чувања све до даље наредбе.

На месту, где је погинуо Николај Рајевски, подигнут је камени крст са спомен-натписом. Поред њега је мања црква у византијском стилу, где је, упркос православној традицији, србски сликар Стеван Тодоровић на једном зиду насликао велики портрет нашег хероја.

У народу ту цркву зову Руска црква, црква Рајевског, а чак и црква Вронског. Изградњу цркве је финансирала грофица Марија Рајевска. Та је црква вечити сведок помоћи руског народа Србима.

Сасвим укратко, колико омогућују оквири филма, снимљеног од стране ученица, веома дирљиво две прелепе ученице Сандра и Лена причају тужну и лепу легенду свог родног краја, позивајући нас да прошетамо липовим дрворедом према цркви, или узмемо воде из старог бунара. Та су стабла некада донели из саме Јеразмовке – родне груде Рајевских, а бунар је ископао тај исти Антоније Станојевић од новца, који му је дала мајка Николаја. Ако немате времена за путовање – погледајте филм, који су снимиле ученице школе у Алексинцу, прошетајте мислима кроз завичај и провуците руку кроз мокру траву.