Руско-кинески екраноплан
Кинески медији саопштили су о првим пробама новог кинеског екраноплана CYG-11. По спољном изгледу и карактеристикама он је потпуна копија руског екраноплана ЕК-12 Иволга.
Тако се може говорити да је руско-кинеска сарадња која је започела још пре неколико година у области екранпланске технике почела да даје озбиљне плодове. Иволга коју је конструисала група инжењера на челу са Вјачеславом Колгановом, производи се у производном обједињењу Полет. Основна специјализација овог обједињења је космипчка техника.
Полет је имао уговоре са Кинезима, сам Калганов 2011. године налази се на дуготрајном служебеном путу у Кини. Раније су Кину посећивали и други стручњаци у тој области, сарадници Центрланог инжењерског бироа Алексејев, главног центра за разраду екраноплана још у совјетско време. Уз њихову полоћ претходних година у Кини је било већ формирано неколико типова мањих екраноплана.
Развој произвдње екраноплана у Кини тешко да ће изазвати тешкоће. Тим пре што Иволга користи два обична аутомобилска мотора BMWS38, чија куповина не представља тешкоћу ни за руске, ни за кинеске произвођаче. Занимиљвије је друго: да ли ће кинески екраноплан наћи своје потрошаче?
У СССР и Русији судбина екраноплана није била баш срећна. Совјетски Савез био је лидер у разради екраноплана. Познати су пробојни радови у тој области талентованог инжењера Ростислава Алексејева. Под његовим руководством био је изграђен гигантски екраноплан КМ (Каспијски монструм), који је имао узлетну масу 544 тоне и дуго је био највећа летелица на свету. Осим тога, за флоту је било направљено неколико великих десантних екраноплана Орљонок, који могу да превозе 150 падробранаца, као и експериментални екраноплан-носач крстарећих ракета Луњ.
Ипак, без обзира на брзи прогрес екраноплана, војска се још у совјетско време у потпуности разочарала у овај вид технике и одбила да финансира њен развој. Са тачке гледишта војних стручњака, екраноплан је због мање брзине много осетљивији за ловце и ракете противника него авиони. Осим тога, по домету, носивости и саставу наоружања они безнадежно заостају за бродовима. Велике екраноплани такође су врло скупи. Спој обичних бродова и авијације омогућава да се постигну постављени задаци мањим средствима. Треба истаћи да екраноплани нису развијани ни у оружаним снагама САД ни у другим великим западним земљама. Очигледно да су тамо војници дошли до истих закључака.
У Кини екраноплани могу да нађу своју нишу у оружаним снагама због јединствених географских услова којих нема ниу Русији, ни у европским земљама, ни у САД. У Јужном кинеском и Источном кинеском мору Кина је увучена у територијалне спорове због острва која су превише мала да би се на њима сместили аеродроми и налазе се превише далеко да се тамо лети хеликоптером. У поређењу са хдроавионима екраноплани могу да слећу при најгорем стању мора и да превозе људе и терет са мањим трошковима. Екраноплани могу да буду корисно средство за превоз и снабдевање десанта у условима када кинеско ратно ваздухопловство већ има премоћ у ваздуху, на пример у случају десантне операције против Тајвана. Тако има наде да ће Кина постати глобални центар развоја екраноплана.
Василиј Кашин,
