Захар Прилепин о Русији и европским вредностима
О руској књижевности, о правцима њеног кретања, о статусу интелектуалаца у савременој Русији, о својој носталгији за СССР-ом, - „Гласу Русије“ је испричао писац Захар Прилепин, који је у Немачкој учествовао у манифестацији са речитим називом „Куда ти Русијо, журиш?“.
Како би сте себе представили?
- Захар Прилепин, 37 година, написао 10 књига. И уз све остало, имао сам у животу низ других догађаја, који су на овај или онај начин у вези са прозом – рад у ОМОН-у ( Одељење полиције за посебне намене ) и присуство у Чеченији, учешће у радикалној опозицији, пријатељство, познанство и сарадња са писцем-револуционаром Едуардом Лимоновим, са једне стране, и са опозиционаром Алексејем Наваљним – са друге стране. Ту је, најзад, и мој лични живот, четворо деце, жена.
У Немачкој је презентиран ваш роман „Сањка“. У Русији је изашао пре седам година, преведен је на неколико језика. У Француској је роман изашао у великом тиражу. Зашто је страни читалац дужан да га прочита?
- Нико никоме ништа није дужан, али када о руској књижевности говоре да „ви, Руси, пишете о неким својим руским проблемима, то није никоме занимљиво, треба писати о општим светским проблемима“ – сматрам све то небулозом. Сва права, истињска и најлепша књижевност је упућена управо на личну проблематику. Ана Карењина - лични проблеми, „Злочин и казна“ – лични проблеми. Зато сматрам да наши лични проблеми, наши покушаји решавања свих вечитих питања – ја и Бог, човек и политика, мајка и отац, отац и дете – заједнички су и једнако значајни за све.
У чему се састоји ваш поглед на свет?
- Оно, што се на Западу назива либерализмом или радикализмом, оно, што се схвата као неке кључне особине руског народа, - све те ствари су код мене нешто другачије изгледају. То су представе човека из друге средине, са другим језиком, другачијим искуством и другачијим политичким погледима. Кад је код нас већ свет демократије, слободе и толеранције, онда се надам, да ће на демократски начин и толерантно бити прихваћена и моја тачка гледишта. Русију потреса грозница, јер нам је био понуђен такав спектар вредности, једним делом истињски европских, али често псеудоевропских или вулгаризовано схваћених европских вредности. Русија се, како ми се чини, креће на љуљашци – у распону од крајњег конзерватизма до крајњег степена слободе. Доспели смо до таквог степена ослобађања, да смо почели да изгледамо одвратно и глупо. Осећај дужности, части и достојанства, припадности историји и будућности Русије, почели су да се распадају. Мислим да је то делом везано и са последњом деценијом совјетске власти, када је узакоњено лицемерје, дволичност већ продрло у цело наше друштво. СССР – је место где сам рођен. То је била земља, која је одредила кретање целог столећа. И у том смислу ја имам везе са земљом, коју су сви знали, о којој су стално говорили. То ми даје неки основе не само да износим туговање о судбинама свог народа, него и да се поносим својим народом. Али притом немам жељу да наступам као адвокат Совјетског Савеза. Живим другим животом у другој земљи, и моја носталгија није иста, као код бирачког тела КПРФ. Отац ми је био учитељ историје, мајка – здравствени радник. Добили смо стан, затим други, трећи. У Русији, да би елементарно живели и хранили децу треба вршити неке акробатске вратоломије. Зашто? Ми смо нормални људи, наша земља има 42 посто светског блага. Зашто ми не можемо некако рационално да га искористимо, да би нормално живели? Што се тиче совјетских интелектуалаца, њих је казнила њихова страст, са којом су желели да граде либерализам у Русији, тако да је поражена у тој борби. А 90.-тих година је нестала сама социјална база интелектуалаца. Лекари, учитељи и све остале професије постале су маргиналне. У Русији интелектуалце замењује највероватније две нове класе – креативистичка класа и остаци совјетских интелектуалаца, која се очувала на периферији. А уопштено речено, у свом данашњем стању Русија није најпогодније место живљења, и ту треба нешто предузети. Док креативистичка класа, наравно са задовољством понавља „треба хватати маглу“, они, други интелектуалци такве изразе не користе. Али Русија је природа у свом чистом облику. Она је потпуно непредвидљива, али се у руској књижевности осећај будућности у целини приказује у доста мрачним цртама. Али ипак, покушај разумевања - шта нас очекује, веома је значајан за нову генерацију писаца.
Александра Гуркова,
