Војници једног рата
Један рат, две судбине. Тако се назива књига мемоара, чија презентација је одржана у Москви уочи 68. годишњице победе над фашистичком Немачком у Другом светском рату. Књига има два аутора. То су 93-годишњи московљанин Валентин Иванов, који је прошао рат у совјетским артиљеријским јединицима и 90-годишњи становник немачког града Драјајха Карл Кул, војник противавионске артиљерије Луфтвафе. Данас су бивши противници породични пријатељи.
Валентин Иванов и Карл Кул су војници једног рата. Али толико су различита њихова сећања! Мемоари Иванова Рат очима поручника спадају у такозвану рововску истину, живот у рату у свим његовим појавама, од трагичних до комичних. Трагичних је наравно био више: иванов је 4 пута био рањен, изгубио је десну руку у борбама за ослобођење пољског града Ознања. Али мемоари Карла Кула, који је постао војних Трећег рајха не својом жељом, такође су трагични. Кул је ратовао на својетско-немачком фронту и крајем рата је био заробљен, после чега је пет година заједно са сународницима ратним заробљеницима радио у совјетским рудницима угља. Околности свог заробљеништва, а то се десило скоро пре 70 година на Криму, он памти тако јасно као да је то било јуче.
- Совјетска артиљерија је гађала наше положаје са великом прецизношћу. И нисмо могли да гађамо, морали смо да се кријемо у рововима. Ситауција је била озбиљна. У региону Севастопоља су нам се приближиле совјетске трупе. Били смо притиснути у крајњој тачки залива, покушавали да се супротставимо притиску совјетске армије. 12. маја 1944. године морали смо да се предамо. Чекали смо на обали. Појавио се тенк са пуном посадом совјетских војника. Било нам је речено: Немачки војници, предајте се. Сада сте совјетски заробљеници.
Валентин Иванов и Карл Кул су написали своје мемоаре пре неколико година, али сада су они у истим корицама. Представљајући пројекат, Валентин Иванов примећује:
- То је невиђени случај када књигу пишу аутори који су за време рата ратовали један против другог. Али ми смо се тако упознали са Карлом. Били смо противници у рату, али нисмо били непријатељи. А сада тим пре. Постали смо пријатељи. Нисам злобан зато што сам изгубио руку у рату. То није зато што је Карл хтео да ми откине руку! То је био рат. Страшна ствар...
Говорећи о свом делу књиге, Валентин Иванов је више пута понављао: Надам се да више нико никада неће морати да пише своја ратна сећања. Исто се нада и Карл Кул.
Прво заједничко издање мемоара Иванова и Кула изашло је на руском. И Карл Кул, дошавши у Москву, био је гост Валентина Иванова. У мају наредне године очекује се немачка верзија књиге Један рат, две судбине. И пуковник у резерви Валентин Иванов планира у Немачку на позив Карла Кула.
Олга Бугрова,
