Еутаназија – етичка дилема човечанства
Представнички дом америчке државе Вермонт одобрио је нацрт закона који дозвољава извођење еутанацзије смртоносно оболелим пацијентима. Ова одлука је покренула дискусију око једног од најспорнијих етичких питања данашњице.
Треба признати да у последње време став власти читавог низа земаља по том поводу постао је блажи. Неке европске државе као што су Холандија, Белгија, Шкотска и неке друге, званично дозвољавају еутаназију. У Белгији се чак продају специјални комплети за извођење ове процедуре, које може да купи сваки лекар који има одговарајућу дозволу.
Што се тиче Вермонта, нису сви локални законодавци били за легализацију еутаназије. Говори медицински адвокат Лиге пацијената Дмитриј Ајвазјан.
- Судски и правни систем европских земаља и САД доводи до тога да вредност људског живота постаје секундарна у односу на вољу самог човека. Тачније воља човека који се не налази у психози, који може да одговара за своја дејства, вредност његове воље постепено заузима прво место. Човек ако је при себи и не пати од психичких тегоба може све што није забрањено. Између осталог у погледу себе, свог здравља и живота, ако то не наноси штету другим лицима. Ако то није световна држава, питање се сасвим другачије поставља. Ако се узму државе са правним и судским системима, које не одговарају демократским принципима, где је ниво корпуције претеран, овде нема никаквог смисла говорити о еутаназији.
Упоредо са тим не сме да се не призна да еутаназија има врло угледне противнике. Стручњак за палиативну медицину, лекар Јелизавета Глинка (добро позната московској јавности под псеудонимом доктор Лиза) каже да се молбе за еутаназију добијају крајње ретко, и по правилу оне представљају једноставано маскирану молбу за помоћ.
У целини, многа етичка питања би могла да се заобиђу када би човек сам давао себи смртоносни препарат и скидао би на тај начи велики удео одговорности са лекара. Околности могу да буду разне. Како се иразила министар правде Немачке Бригит Циприс: Последњи корак ка смрти пацијент треба да учини сам.
Сергеј Дуз,
