Председник Републике Српске Крајине као сведок одбране председника Републике Српске
Бивши председник Републике Србска Крајинe Милан Мартић је 13. маja завршио своје сведочење у Међународном трибуналу за бившу Југославију као сведок одбране бившег председника Републике Српске Радован Караџића.
Сведочење М.Мартића је било планирао још за почетак априла, али је стално отказивано због препрека које је трибунал правио Мартићу. Сваком лицу које је Међународни трибунал за бившу Југославију већ окривио, а које се позива као сведок у вези са другим предметом, потребан је адвокат. Јасно је зашто. Сви такви сведоци у многом сведоче о догађајима за које су и сами били оптужени. Мартићеви покушаји да у складу са нормама међународног права (а то значи „слободно и по сопственом избору“) себи изабере и адвоката завршили су се неуспешно. Секретаријат је тврдио да нико осуђенику не оспорава право на адвоката, већ се оспорава „право на слободан избор било ког адвоката“.[1] Сви покушаји да се подношењем жалбе преиспита таква самовоља Секретара Трибунала су такође завршени без икаквог успеха.[2] Мартићу је именован адвоката по избору Трибунала.
Милан Мартић је постао изузетно важан сведок, између осталог, и зато што се раније, по другом предмету - као сведок оптужбе, појављивао други бивши председник РСК – Милан Бабић. М.Бабић је најтрагичнија фигура међу оптуженицима Међународног трибунала за бившу Југославију. Међу србским затвореницима је било и оних који су се одлучили на издају и добили своје сребрњаке у облику земаља, „добрих“ за издржавање казне. Међу србским затвореницима је било и оних који су, знајући да ће их одбрана послати у смрт, ипак ишли на судар са злочиначким трибуналом, те је чак и смрт тих људи била висока и славна. Али нико није лагао тако гротескно и безумно као Бабић, и нико није платио тако јадно, као он.
Уосталом, без обзира на смрт Милана Бабића, његово сведочење је на процесу Р.Караџићу прихваћено.[3]Наравно, то представља грубо кршење права оптуженог, јер он не може да изведе унакрсно испитивање наведеног сведока. Али без обзира на незакониту одлуку суда – мора се бранити без обзира на све - тако да је један од главних задатака М.Мартића постало управо побијање лажи које је пред својом сабраћом набацао Бабић.
Милан Мартић је побио тврдње М.Бабића да су Радован Караџић и Слободан Милошевић планирали да натерају Словенију и Хрватску да изађу из састава Југославије, како би онај део Хрватске на чијој се територији налазила ЈНА остао у Југославији. Мартић је констатовао да је то лаж, а да су се и Милошевић, и Караџић залагали да Југославија остане комплетна. Мартић је одбацио и тврдње М.Бабића да су у току војне операције ЈНА у августу 1991.године на територији Хрватске чињени ратни злочини. Мартић је био очевидац те операције и тврдио је да армија није правила злочине већ је, напротив, одиграла улогу одбојника између хрватског и србског становништва. Све војне операције ЈНА је чинила само као одговор на хрватске нападе на армију. Никаквих суровости према заробљеницима није било, напротив, Мартић је испричао да је лично генерал Младић наредио да се нахрани 45 заробљеника у ресторану, говорио им о братству и затим их ослободио.[4]
М.Мартић је испричао став руководства РС и РСК у вези са унификацијом србских крајина, коју је иницирао Бабић. У прислушкиваним телефонским разговорима Р.Караџића са Слободаном Милошевићем председник РС директно говори о Бабићу као о „месечару коме се не сме веровати“, и о томе да ће он (председник Милошевић – прим.прев.) чврсто да поштује Устав. Одлуком владе РС унификација је одмах сторнирана .
М.Мартић је побио и Бабићеве тврдње да су Р.Караџић и С.Милошевић искористили његово хапшење у Босни у септембру 1991. да би појачали немире Срба. Мартић је навео да је Караџић учинио све како би ту узнемиреност, изазвану његовим хапшењем, стишао. Мартићеве речи су поткрепљене и прислушкиваним телефонским разговором Караџића са Мухамедом Ченгићем, чији снимак постоји у тужилаштву Међународног трибунала, у коме је Караџић покушао да стиша немир, настао у јавности. Исто важи и за прислушкивани телефонски разговор Караџића баш са Бабићем, у коме председник РС захтева од председника РСК да не дозволи упаде људи из РСК у Босну, јер ће то значити почетак рата. Најзад, у тужилаштву постоји и снимак још једног прислушкиваног телефонског разговора - Караџића са Милошевићем, у коме председник РС моли за помоћ ЈНА како се не би десило да инцидент са Мартићевим хапшењем ескалира у прави рат.
М.Мартић је такође побио тврдње Бабића да су, као, почев од августа 1990.године, у Републици Србска Крајина он и Капетан Драган почели формирање паралелних органа власти, одговорних Ј.Станишићу и Ф.Симатовићу, који су, опет, били потчињени Слободану Милошевићу.[5]Према тврђењу Бабића те паралелне структуре су радиле на провокацијама како би се у овај или онај инцидент увукла полиција, што би на крају и довело до рата. Милан Мартић је изјавио да је то лаж, и да у РСК није било никаквих паралелних структура.
У том периоду Мартић уопште није имао никакве контакте са С.Милошевићем и надређени му није био он, већ Бабић. Овде је корисно присетити се да је полицију контролисао баш Бабић, и да је лично он два пута Мартића постављао на место руководиоца полиције РСК.
Осим Бабићевих сведочења треба да се скрене пажња да је Мартић побио и такозване „чињенице које је утврдио суд“[6] о томе да је у току операције „Коридор-92“ читава област Посавине била порушена, а њено цивилно становништво поубијано. Мартић је изјавио да је у наведеној операцији лично учествовао, и да је она представљала одговор на војну операцију хрватских јединица, чији резултат је била блокада становништва РСК. Мартић је доказао да је операција „Коридор-92“ била потпуно легитимна и да цивилно становништво, док је она трајала, уопште није страдало. Сви инциденти у вези са паљевином кућа и њиховом пљачком су се десили после операције, од стране лица која немају никакве везе са армијом.[7]
Тотална, повремено и гротескна лажност сведочења М.Бабића има и своје разлоге. У току свог сведочења Мартић је констатовао и да је Бабић имао психичке проблеме које је неопходно испитати пре него што се буде разматрала веродостојност његовог сведочења. Шта више, Мартић је констатовао да је један од највероватнијих разлога за Бабићево самоубиство његово писмо Међународној конференцији о бившој Југославији, у коме он говори потпуно супротно од онога, што је затим изјављивао на процесима Милошевићу, Крајишнику и Мартићу. Према Мартићевом мишљењу то писмо, које је њему показано уочи Бабићевог самоубиства, могло је да буде разлог за суицид. А ми ћемо посумњати да је Бабић живот завршио самоубиством. Само пажљиво упознавање са извештајем потпредседника Хашког трибунала К.Паркера о истрази поводом смрти М.Бабића биће довољно да се направи потпуно одређен закључак о убиству.[8] Што се тиче Мартићеве претпоставке она, вероватно, може да се посматра као један од фактора оног што се десило, јер - ипак је Бабић „прекинуо живот“ у току свог сведочења управо на процесу против Милана Мартића.
Важно је констатовати да је Караџић успео да добије одлуку суда да му секретаријат МТБЈ достави медицинску документацију која се односи на психолошко и психичко стање здравља М.Бабића.[9] Међутим, Секретаријат је одбио да изврши судску одлуку без обзира што је суд наложио да се та информација достави неколико дана пре почетка сведочења М.Мартића: Секретар Трибунала је изјавио да он таквом информацијом „не располаже“! Потпуно очигледна лаж јер, прво, Секретаријат се дуго опирао да ту информацију обелодани и захтевао је да се прво поднесе жалба на одлуку коју је суд донео, а затим и да се та одлука преиспита. Али је главно било нешто друго – извештај потпредседника МТБЈ о истрази поводом околности смрти М.Бабића, у коме се директно каже да је Бабић више пута психолошки и психички испитиван! На крају, Секретаријат је био принуђен да „изненада открије“ потребну документацију, али… Данас је судско веће изјавило да, пошто је прегледало информацију коју је доставио Секретаријат, оно „није нашло ништа у вези са психичким стањем М.Бабића, што би могло да утиче на његово сведочење“. На тај начин је суд одбио да ту информацију покаже одбрани Радована Караџића! Значи – психичко стање М.Бабића није уопште утицало на његово сведочење, али је по мишљењу судског већа, имало утицаја на извршење самоубиства, како тврди потпредседник МТБЈ К.Паркер! Историја са убиством М.Бабића је очигледно прљава и сама чињеница таквог понашања трибунала говори да има шта да се сакрије. Баш као и покушај да се провуче сведочење таквог сведока. Психолошко и психичко стање М.Бабића има најважнији могући значај за оцену и његовог сведочења, и његовог (само)убиства. Претпостављамо да је највероватнији разлог његовог убиства његов покушај да у одређеном психичком стању призна да је приликом сведочења лагао, што трибуналу није оставило никаква средства осим да га убије, и да то буде маскирано као самоубиство. Уосталом, како се види из извештаја К.Паркера, убиство је маскирано само површински, јер је њиме свима који настављају да се боре против трибунала на тај начин послата јасна порука каква судбина њих чека.
Све у свему, сведочење М.Мартића је постало важан допринос и одбрани Р.Караџића, и утврђивању истине о догађајима у бившој Југославији. Бивши председник Републике Српске Крајине је Р.Караџића приказао као миротворца. Конкретно, Милан Мартић је изјавио да је управо председник РС био главни фактор, који је „нас, у Хрватској“, убедио да се прихвати Венсов мировни план о увођењу у РСК јединица ОУН.“[10]
Александар Мезјајев,
[1] Prosecutor v. Radovan Karadzic. Registry Submission Pursuant to Rule 33 (B) of the Complaint of Milan Martic Regarding the Assignment of Counsel. 25 March 2013.
[2] Prosecutor v. Radovan Karadzic. Decision of the President on the Complaint of Milan Martic Regarding the Assignment of Counsel. 8 April 2013.
[3] Prosecutor v. Radovan Karadzic. Decision on Prosecution's Motion for Admission of the Evidence of Kdz-172 (Milan Babic) Pursuant to Rule 92-quater. 13 April2010.
[4] Погл. Писане изјаве М.Мартића од 24.04.2013. (пар. 13 – 19), Документ одбране Р.Караџића ИД-07360.
[5] Посебно детаљно је Бабић говорио о томе на процесу С.Милошевићу.
[6] Тако се називају „чињенице“ које на молбу тужилаштва суд доноси без доказа само зато, што су у другим поступцима те „чињенице“ већ биле констатоване. Још једно грубо кршење права окривљеног, јер му онемогућује презумпцију невиности и бреме доказивања са тужилаштва пребацује на одбрану оптуженог.
[7] Погл. Пар. 50 – 55 писменог сведочења М.Мартића од 24.04.2013.// Документ одбране Р.Караџића ИД-07360.С.9).
[8]Report to the President. Death of Milan Babic. Judge Kevin Parker, Vice-President. 8 June 2006, // http://www.icty.org/x/cases/babic/custom2/en/p1087-babicreport.pdf.
[9] См.: Prosecutor v. Radovan Karadzic. Trial Chamber Decision on the deputy Registrar’s Further Submission on medical Records Pertaining to Milan Babic. 19 April 2013.
[10] Погл. Параграф 69 писаног сведочења М.Мартића од 24.04.2013. .// Документ одбране Р.Караџића ИД-07360.С.12).
