Хор из Србије на Ускршњем фестивалу у Русији
Представљамо Вам Дивну Љубојевић, уметничког директора србског хора „Мелоди“. Овај је вокални колектив учествовао на управо завршеном Ускршњем фестивалу, који се одвијао како у Москви, тако и у многим другим градовима Русије.
Дивна Љубојевић је основала овај хор 1991.године. Временом су чланови хора почели да сарадђују са многим другим колективима у бројним европским државама. А шта за Дивну Љубојевић значи Ускршњи фестивал у Русији?
- Мислим да он више значи људима због којих се тај фестивал и прави, да би људи схватили шта је Ускрс, какав је то животни празник. И због тога се и радујем да сам учесник једног таквог фестивала који промовише Ускрс у највећи празник.
На репертоару ансамбла „Мелоди“ се налазе и древне византијске духовне песме и појања. И управо овде, по речима Дивне Љубојевић, Русија је одиграла за њу велику улогу.
- Русија је наследница Византије. Она је промотер Византије не у сваком, него у неком свом смислу. Она је имала тај потенцијал да настави византијску традицију собом. Ниједна друга земља није била толико моћна да би наслеђе понела тако високо како то Русија је могла да уради. А то је велика инспирација јер да није тако можда не бих нашла у руском стваралаштву нешто што ме привлачи. Да није Русија наследница Византије можда то не би мене привлачило. Али пошто јесте ту толико ствари постоје да она јесте дефинитивно велика инспирација за стваралаштво, за певање, за постојање у музичком смислу.
Али, током многих година, у нашој земљи је дошло до промена. Да ли је ипак, по Вашем мишљењу, остало то осећање наслеђа Византије?
- Не треба посматрати ствари генерално. Трена хватити детаље. И у тим детаљима увек се види. Ко жели да види он ће увек видети и то наслеђе. Ја желим да видим и налазим. Ја сам човек који посматра, који зна шта тражи. Људи обично теже да препознају нешто. Препознати значи да сте већ то знали. После сте се вратилии препознали. Тако и ја. Тражим нешто што препознајем, што је записано у мени. Ја нисам Рускиња, нисам ни Гркиња. Ја сам Српкиња. Али у мени постоји запис наслећа чији је део сада и овде. И ја то тражим непогрешљиво, и налазим непогрешљиво.
За време своје турнеје, Дивна Љубијевић је заједно са хором успела да обиђе неколико градова Русије. Молим Вас, поделите са нама Ваше утиске...
- Мене импресионирају разне ствари. Архитектонска естетика ме јако дира јер она много говори о људима из времена када је то грађено. Например, Петербург је онако град са пуно ствари које човек треба да види. Тамо смо ишли и на грон свете Ксеније Блажене. Свакипут кад идемо у Петербург, а то је три године уназад, идемо у Лавру светог Александра Невског, код светог Јвана Кронштатског. Све што има тамо, све смо посетили. Ишли смо прошле године и у манастир Валаам. То је нестварно. То је нешто о чему ја нисам могла и да маштам кад сам била млађа. Ја сам мислила да је то просто недостижно за мене.
А како бисте могли да опишете Русију у главним цртама?
- Мислим да нико не може да резимира Русију сасвим сигурно. Она је толико велика и разнолика. И људи су различити, и културе на подручу су различити. Једино шта може да се резимира, што је заједничко у већини, то јесте нека вера. Ја мислим да то је свима у православљу руски верник је пример ватреног верништва. Нико нема такав приказ своје вере као што Руси имају.
Григориј Соколов,
