Међународни трибунал за бившу Југославију: Vae Victis?
Пре 20 година, у мају 1993.године био је основан Међународни трибунал за бившу Југославију. Тада је са говорнице СБ УН руски амбасадор Јулиј Воронцов изјавио да ће „први пут у историји побеђеном неће судити победник“. Дипломата је такође изразио наду, да ће цела међународна заједница пресудити онима који крше норме међународног права и основне људске представе о моралу и хуманости.
И шта смо на крају добли? Када се говори о Трибуналу за бившу Југославију, већ општим местом се сматра цифра 60%, колико је приближно оптужених Срба у односу на укупан број оптужених пред овим међународним судом. Важи ли у овом случају принцип Vae Victis или правила диктирају победници !?!?!
Наши гости, саговорници данас су господин Милан Антонијевић, директор Комитета правника за људска права (YUCOM) и Предраг Марковић, научни саветник Институа за савремену историју у Београду.
Како оцењујете оно што је учињено за ових 20 година постојања Трибунала? Да ли су умесна поређења са Нирнбершким процесом?
Милан Антонијевић: Општа је оцена да је овај Трибунал било неопходно основати и да ипак све оно што се дешавало на простору бивше Југославије заслужује епилог. Што се тиче рада самог трибунала, ту можете дати разне оцене, било је очигледно ту ствари које смо могли критиковати. То смо и ми као организација која се бави људским правима, са правом критиковали. Међутим, не може се спорити да је Трибунал дао велике резултате, да је он показао да одговорност за злочине мора да постоји. Неколико суђења, којасу бацила сенку на рад Трибунала, а која се тичу Хрватске, Косова, донекле и Србије, јесу нешто са чиме Трибунал мора озбиљно да се позабави.
Међутим, када погледате огроман број доказа који су изведени и огроман број сведочанстава која су се чула пред Хашким трибуналом, то је један материјал за даља истраживања и не може се дати тако једноставна оцена.
Ако се пореди са неким претходним суђењима тог типа, нпр са Нирнбершким процесом, он се дешавао у потпуно другачијим околностима. Људска права у том тренутку нису била на нивоу на којем су у последњој деценији 20.века и сада у 21.веку. У том смислу паралела тешко да може да се повуче. Постоји одређена одговорност свих оних који су учествовали у сукобима и то је сам Трибунал покушао да установи.
Са друге стране, постоје суђења пред домаћим правосуђем у свим земљама на простору бивше Југославије и то је такође један допринос задовољењу правде. Најпре правде за жртве, а сложићете се да је огроман број људи остао у веома лошој позицији. Дакле велики је број оних који су због сукоба на простору бивше Југославије страдали и то пред судовима мора да буде и процесуирано.
Ми овде говоримо о неколико стотина оних који су се налазили на оптужницама. Међутим број жртава говори о томе да је број извршилаца огроман и да на томе домаћа правосуђа морају адекватније радити - и у Србији, али и у Хрватској и на Косову и у другим земљама. Неопходно је да се отовре процеси, отворено говори о свему ономе што се дешавало, а неко политиканство и умањивање значаја Хашког трибунала неће нас никуда довести. Умањивање значаја ће само и злочине над србским народом бацити у други план, уместо да и томе отворено говоримо.
Предраг Марковић: Хашки трибунал је једна најскупља инвестиција у историји међународног права, углавном са негативним резултатима. Те милијарде, које су уложене у његов рад, нису допринеле ничему добром. Нису допринеле помирењу народа на Балкану, нису допринеле историјској истини. Можда ће ти материјали бити извор за будуће историчаре, али је исувише скупо уложити новац са којим би, како је рекао Кустурица, могли сваком становнику Босне и Херцеговине да купе по кућу. Нирнбершки процес је ипак релативно једноставан процес, где је релативно брзо установљена кривица оптужених и где је постојала сарадња целог света. На Нирнбершком процесу су учествовали и Совјети, тако да он није био једнострана акција западних сила, као што је Хашки трибунал. Друго, било је јасно дефинисано то шта је ратни злочин. И, оно што је најважније, није било компромиса. Није било трговине са оптуженима. На Хашком трибуналу видимо да они стално тргују са оптуженима, да тргују са земљама на Балкану, да праве политичке уступке. Као у случају Анте Готовине и у случају генерала Перишића.
Један познати адвокат Срба, који је много година бранио своје клијенте пред Хашким трибуналом, у интервјуу за „Глас Русије“ је навео речи свог британског колеге: „Трибунал је основан са циљем да се докаже да су Срби геноцидан народ и да су Срби као народ одговорни за рат на простору бивше Југославије“ Да ли се слажете са овим оценама и да ли се може говорити да је Трибунал у ову сврху и основан?
Милан Антонијевић: Адвокати су ту да бране своје клијенте и такав њихов став ме не чуди. Имате врло сличне ставове хрватских адвоката који су такође говорили против Трибунала и других адвоката. Тако да, сами они који се налазе на оптужницама могу да изокрену истину. Адвокати су плаћени за то, да раде кампању против Трибунала и то нарочито када имате мноштво доказа против вашег клијента. Тако да то није нека објективна оцена. Оцене стручњака су објективне и то оних стручњака који се баве међународним правом.
У овом тренутку, и у међународној заједници је прилично лагодно и могуће говорити о ефектима Хашког трибунала. Међутим, заборављају се хиљаде и хиљаде сати сведочанстава, заборавља се огроман број људи који су говорили о злочинима, признавали кривицу и који су се са правом нашли у пресудама Хашког трибунала.
Предраг Марковић: Ту је дошло до злоупотребе једне искрене жеље да се казне ратни злочинци. Ја не верујем да су сви људи који су учествовали у раду Хашког трибунала то радили из жеље да се казне само Срби. Али је резултат реформисан на штету Срба. Имате трибунал у Аруши везан за рат у Руанди који је исто тако не баш сасвим пропорционалан. Ниједан Тутси екстремиста није кажњен у том трибуналу, него само Хутуи. Мада је било и злочина Тутсија. При чему ја не верујем да постоји неки лоби који ради у свету у корист племена Тутси. Већ једноставно направљена је таква атмосфера да су ти страшни злочини над племеном Тутси потпуно засенили злочине над племеном Хуту, којих је било. Тако да не мора да значи да је Хашки трибунал од почетка био инструмент кажњавања Срба, али је његов укупни резултат ипак отприлике такав.
Па ја мислим да је рат на Косову ту пресудан. Јер пре рата на Косову је прво ниво оптужених Срба био доста низак. То су били некакви злочинци, и неки мрачни људи из логора, и кољачи и тако даље. Али, кад је НАТО пакт заратио са Србијом '99 године, онда је антисрбска политика постала званичан став западних земаља. Хашки трибунал је ипак на неки начин оруђе Сједињених Америчких Држава. Јер, генерал Перишић није ослобођен да би се направио уступак Србији, већ ослобођен због америчких интереса. Као и генерал Готовина. Зато што, да је оптужен генерал Готовина, онда би америчко учешће у етничком чишћењу Срба у Хрватској било злочин. А да је оптужен генерал Перишић због учешћа војске Југославије, тј. Србије у рату у другој земљи, онда би то био преседан по коме би Америка могла да се оптужи за учешће своје војске у стотинама земаља света.
Како оцењујете позицију Москве? Русија је једна од најгласнијих критичара Хашког трибунала- како од стране стручне јавности, експерата банканолога, тако и од стране политчара. Довољно је сетити се речи Виталија Чуркина, амбасадора РФ при УН: „трибунал није показао ни ефективност ни праведност у свом раду.“ Подсетимо да се Москва својевремено спремала да затражи затварање Трибунала....
Предраг Марковић: Москва можда није имала механизам да затвори Трибунал, али у сваком случају Трибунал је под ингеренцијом УН и СБ. Тако да... Не знам. То треба питати људе, који знају зашто Москва и Пекинг нису били активнији у томе. Ако су Уједињене нације хтеле да направе други Нирнберг, зашто Москва и Пекинг нису инсистирали на томе да међу тужиоцима и судијама буду и Руси и Кинези? Можда тада Москва није имала ту снагу, коју има данас. Али, у сваком случају, штета је већ учињена.
Милан Антонијевић: Мора се отворено говорити о томе да је Москва подржала оснивање Трибунала, тако да је постојао један дуг период, када се могло утицати на све те процесе. Врло је лагодна позиција критиковати нешто што има мањкавости. Међутим, требало је током рада Хашког трибунала, током подизања оптужница говорити и конструктивно покушати да се унапреди рад овог суда. Он јесте био потребан. Да није ратова на простору бивше Југославије, он не би био потрбан.
Нама у Србији и на просторима бивше Југославије треба помирење, а не остајање у том мрачном, зачараном кругу злочина који су наизглед некажњени и који ће се због тога можда и поновити у једном тренутку.
Велики број тих доказа који су пред Хашким трибуналом говоре у прилог томе да је рат најскупље оружје и да је то нешто што је цео регион изузетно скупо платио. Због тога никако не би требало остављати простора да се тако нешто понови.
Уколико као народ мислите да сте оштећени, увек ћете имати фрустрацију и жељу за осветом. У тим ситуацијама могу се опет створити околности да се за тако нечим посегне. Тога се искрено плашим и не желим да било ко од младих људи проживи оно што смо проживљавали у било којој од ових земаља о којима је Хашки трибунал расправљао. Ниједна земља није победник из рата. Сви су веома много изгубили.
Тимур Блохин, Јована Вукотић,
КАТЕГОРИЈЕ
