Руско ратно ваздухопловство: шта да се учи?

13-06-2013 06:00:26 | | Глас Русије, фото: РИА Новости/ vostok.rs |


Планирање непредвиђеног. У праксу борбене припреме руске армије све више улазе „изненадне провере“ борбене приправности. У зависности од нивоа оних који проверавају, знак за узбуну се даје јединицама и везама различитог нивоа. Циљ и смисао таквих провера је утврђивање реалног стања борбене приправности војске, а не само на речима. Сличне провере су биле и раније, међутим, јако ретко, а њихова организација је омогућавала да се унапред добију информације, тако да све скупа није имало смисла.

Данас су провере много чешће, а њихова припрема је детаљнија, што омогућава да се добије мање-више реална слика стања војне машине, схвате недостаци, како специфични појединих јединица, тако и заједнички недостаци целог система, и да се уклоне.

Изненадне провере ће се обављати и даље: регуларно ће се проверавати сви родови оружаних снага и сви војни окрузи. Неколико година овакве активности ће створити навику константне борбене приправности, која ће ући у крв командирима. А, то је, највероватније, и главни циљ свега овога.

Неочекивана активност?

Сталне новости о војним вежбама, како руског ратног ваздухопловства, тако и других родова оружаних снага, често отварају дискусије о „неочекиваној активности“ руске војне машине и њеним могућим последицама. Међутим, све постаје јасно, ако се ова активност оцени у поређењу са претходним периодом.

Данас је, захваљујући повећаном војном буџету, Русија добила могућност да се врати пракси нормалне борбене приправности. Крајем 20., почетком 21. века, већина војних пилота је имала око 20 сати лета годишње. Били су пилоти који су још мање летели: 5-6 сати годишње. Оваква припрема је била опасна, пре свега, за само ратно ваздухопловство, а не за потенцијалног противника. Дисквалификација пилота је било који лет претварала у руски рулет. Довољан је пример мајора Валерија Тројанова, чији је Су-27 пао на територију Литваније 15. септембра 2005. године, јер му је нестало горива. Пилот, који се ретко дизао у ваздух, је изгубио оријентацију приликом лета од аеродрома Сиверски (Лењинградска област) до калињинградског Чкаловска.

Средњи број сати лета годишње је почео да расте негде 2007-2008. године. 2010. године је прешао 70 сати, а 2012. године је достигао 100 сати годишње. Данас, имајући у виду стање авијације и економске могућности, врло је реално да овај показатељ стигне и до 150 сати годишње. А, то је више од онога што имају многе земље у свом ратном ваздухопловству.

Шта да се учи?

Један од главних елемената борбене припреме ратног ваздухопловства данас је пуњење горивом у ваздуху. Скоро истовремено војне вежбе за пуњење горивом у току лета се одржавају у Западном и Централном војном округу. У те вежбе је укључено на десетине авиона. Могло их је бити и више, али је број ограничен бројем летећих танкера Ил-78. Привремено решење – коришћење висећих агрегата за пуњење горива (УПАЗ) ће само делимично поправити ситуацију.

Пуњење горивом у ваздуху је данас неопходно у ратном ваздухопловству. Без тога би било немогуће брзо пребацивање авијације у нужном правцу, а оперативни маневар соро да постаје главни фактор одбрамбене способности.

Руско ратно ваздухопловство планира да и даље купује танкере. Број ових корисних авиона ће се повећавати. Међутим, да би се остварио пун погодак, потребно је размотрити не само питање стратешких танкера Ил-78, него и мањих тактичних машина, чији би одреди били подчињени командама ратног ваздухопловства по војним окрузима. И, наравно, неопходна је и припрема – пуњење горивом у ваздуху, посебно ноћу, или у невреме, је компликована операција, која тражи одличну приправност обе посаде. Како посаде танкера, тако и посаде авиона који добија гориво.

Илија Крамник,