Избеглица из БиХ, заменик директора школе у Москви
У Русији je oд 1995.године, а родом је Сарајлија. Како је почео рат, три месеца је био очевидац догађаја са почетка конфликта у у главном граду БиХ. Али, јула 1992. је избегао и до 1995.године живео је у избегличком центру у Панчеву.
Његово име је Давор Туба и сада се, како то обично у животу бива, сплетом низа околности, налази на месту заменика директора једне московске школе. О томе како су се он и његова породица обрели у Русији, Давор говори:
- Како је мој отац радио у Русији до рата, и ми смо полако дошли за њим. И ево, 16.маја, навршило се 18 година како сам ја у Москви, дакле више од половине свог живота.
Што се мог живота овде тиче, у овој општеобразовној школи број 113 у Москви сам матурирао. Даље сам наставио школовање на „Руском универзитету пријатељства народа“ и магистар сам међународног права. Дакле, немам педагошко образовање. Али, игром случаја, пошто сам завршио ову школу, паралелно сам студирао и радио у овој школи. Почело је тако што сам организовао допунску наставу и разне интересантне догађаје.
Овде у Русији, школски ситем је мало дугачији. Наиме, у првој половини дана деца уче школско градиво, а током друге половине време је посвећено развоју разних вештина. У том смислу, све је почело од тога што сам се бавио организацијом тих активности. Међутим, полако, почели су и редовни часови, настава, па и разредна старешинства. Ево, већ 6 година сам и заменик директора.
Предајем друштвене предмете. У Русији има један предмет- „Обществознание“, који се учи од 6.разреда, па до 11.(завршног). То је компилација неколико предмета- то је и социологија и право и политика и овај је предмет један од најпопуларнијих. На многим факултетима, овај се предмет полаже на пријемном испиту.
Чини се да се у Русији, за разлику од система у Србији, још увек много пажње посвећује ваннаставним активностима, које сама школа организује. Већина тих активности је чак и бесплатна...
- Да, то је остатак совјетског образовног система. Многе школе сад имају могућност да ваннаставне школске активности организују самостално у оном обиму, који сама школа сматра неопходним. Ми имамо много садржаја у школи. Дакле, настава траје до 14 или 15 часова, а након тога почињу допунски часови из свих предмета од првог до једанаестог разреда . Сву допунску наставу организује и плаћа држава. Плус на све то постоје и различите секције које се тичу развоја вештина код деце- и интелектуалних, и оних које се тичу позоришних, уметничких, способности, као и познавања рада на рачунарима. Што се тиче сасвим малих ђака, од првог до четвртог разреда, имамо организовани продужени боравак до 18 часова. Дакле, деца до тог времена могу да буду у школи, имају ручак и ужину, имају могућност да са васпитачима или својим учитељима допунски раде или раде домаће задатке...
У априлу, у госте вам је дошла делегација деце и наставника из једне српске школе. Реците нам нешто више о тој сарадњи... Да ли је било неких проблема, можда недобвољно познавање језика или немогућност уклапања у нови амбијент?
- Сарадња са школом „Душан Радовић“ из Новог Сада је започела на њихову иницијативу. Негде 2002./03. године, ми смо почели сарадњу са једном гимназијом из Суботице. Професорка руског језика из те школе Јелена Ветро предложила је то дружење. Ми смо отишли у Суботицу, после су они дошли код нас. Нажалост, знате да су у Србији, да тако кажем, политика и образовање и просвета близу, и да чак иду заједно. Директорка те гимназије није била заинтерсована за сарадњу и ту се, на том нивоу завршила. Међутим, професорка Јелена Ветро има своје ученике, и они раде у различитим школама. Једна од ученица Марина Буразин је била заинтересована, као и директор школе. Прво је то био један директор, а потом и други, али са њима је то почело. Они су већ трећи пут били код нас, они долазе у априлу. А ми смо били код њих два пута у октобру. Имамо лепу и необичну сарадњу. Да вам право кажем, у почетку је било веома тешко.Деца током свог боравка за време размене живе у породицама- руска деца у србским породицама и обрнуто. И то је било мало незгодно, посебно овде у Русији. Тамо, у Србији људи имају куће, своје станове и уопште те неке стамбене услове можда мало боље. Овде је то било веома тешко. Први пут, једва смо децу сместили. Међутим, када смо ми ишли тамо, била је делегација толико велика, нас је било 62, пола авиона смо заузели. И сад проблема више уопште немамо. Значи, деца су се међусобно толико лепо дружила и сад већ веома лепо комуницирају да и ми овде примамо што више деце, колико год можемо. Интересовање у Србији за овај програм размене је велико, не само у школама, већ и на факултетима. Русија сада има свој пословни интерес и отварају се многе фирме, започиње производња, гасовод...
На који начин сте организовали дружење и боравак српске школарце и њихових наставника током посете московској школи број113?
- Дружење се организује у неколико праваца, сегмената. Но, основно је дружење деце. Затим, ту је и сарадња и размена педагошких радника- посећујемо часове, организујемо конференције, семинаре, округле столове. Решавамо неке проблеме, размењујемо искуства. Трећи сегмент- то су излети. Јер, када ми идемо у Србију, желимо да видимо што више свега. Када србска делегација долази и они желе да виде што је могуће више, јер у Русији има и те како шта да се види. Четврти сегмент је та нека допунска настава и у том склопу ми имамо много секција. Тако смо ми представили програм наше деце која певају, свирају на гитарама, цртају, правили смо изложбе, фото-изложбе. Они су нама приредили приредбу, али и ми њима. Чак смо имали и неке заједничке приредбе.
Како свеукупно оцењујете сарадњу? Шта сматрате најважнијим?
- Ова су дружења веома важна. Деци је лепо када су заједно, видели су да су случни, прихватили су једни друге. Није било проблема, да на пример, неко неког не разуме, или да неко нешто не прихвати. У том смислу, баш кроз овај програм, ми можемо толеранцију и дијалог култура да поспешимо.
Јована Вукотић,
КАТЕГОРИЈЕ
