Циљ: тле Марса
О пребацивању узорака тла са Марса или са његових сателита почетком 2020. године озбиљно размишља не само Роскосмос, већ и Европска космичка агенција, као и НАСА. У САД научници су предложили да се у те сврхе искористе разраде такозване астероидске иницијативе, како се не би правио посебан програм.
Наведимо одговарајуће руске пројекте: то су Марс-грунт и Фобос-Грунт-2 – упрошћени двојник несталог уређаја. Њихови задаци су јасни по називима. Мисија европљана Футпринт циља на Фобос, мада резервна варијанта може да буде и други сателит Марса Дејмос. Свугде су концепутална иста два елемента: апарат за слетање и модул за повратак на Земљу.
Сада о астероидској иницијативи и о томе како да се она прилагоди Марсу. Она предвиђа обухватање малог небеског тела посебном „торбом“, која ће бити постављена на уређају са јонским мотором. Његов задатак је вуча и избацивање „камена“ у орбиту око Месеца. Тамо ће најраније 2021. године стићи пилотирани брод Орион. На „камен“ ће се искрцати астронаути. Узимајући у обзир астероидску концепцију, пребацивање тла са Марса би изгледало овако. На Црвену планету слеће марсоход и до 2020. године сакупља узорке. Тамо слеће други, са ракетом. После рандевуа ракета са капсулом стартује и излази у орбиту око Марса, где се са њом састаје двојник јонског транспортера. Он пребацује терет на месечеву орбиту. Ка њему лете астронаути из Ориона и узимају капсулу. Истина, пре него што доспе на Земљу тле са Марса ће прво доспети на МКС ради провере садржаја бактерија. Дописни члан Руске академије космонаутике Андреј Ионин не сматра ту меру сувишном.
- Постоје знаци да је на Марсу била вода, повољна за живот организама. То значи да може да постоји биолошка опасност. Доспевање сасвим других форми живота на Земљу било би неоправдани ризик. Треба га смањити. И тако прилаз решавању овог питања у више етапа је оправдан.
Академик РАКЦ, члан Федерације космонаутике Русије Александар Жељезњаков скреће пажњу на сложеност читаве схеме.
- Ту је и пребацивање астероида у месечеву орбиту и марсовски апарати. Боље је концентрисати се на нешто и не мешати све заједно. Толико гломазан програм је осуђен на неуспех. Што је једноставнији пројекат, то су му веће шансе. Када се 60-их година разрађивало искрцавање на Месец, тада су били и једнократи и вишекратни лансирни системи. Решили су да је једнократни систем бољи, када се читав комплекс изводи у орбиту помоћу једне ракете носача.
И тако два елемента из иницијативе у принципу би одговарала пребацивању тла са Марса: брод Орион и јонски транспортер. Ствар је у томе што су перспективе астероидног програма магловите. Мада искрцавање на астероид остаје прворазредни значај САД у космосу, број његових противника расте чак у НАСИ. Ихови аргументи су следећи: причвршћивање људи за астероид неће дати вредно искуство за будуће експедиције на Марс, пре ће га дати Месец. Сумњиву научну вредност представља и узимање узорака са астероида, пошто је на Земљи сакупљено на хиљаде комадића његове сабраће. Један од њих тежак је 60 тона, нашао га је афрички сељак.
Ако ће Орион до 2016-17. у сваком случају направити, јонски транспортер може и да се не појави. Тада ће морати да се промени формат мисије за пребацивање тла. Велике тешкоће то неће представљати: марсијански правац се бурно развија, и наредних година треба очекивати много занимљивих пројеката.
Борис Павлишчев,
