Косово 98. Пут у Приштину
16. октобра 1998. године нашао сам се у Приштини – пут је био тежак и није био безбедан. Али опет су ми помогле старе везе и добри пријатељи.
Први шок од Приштине била је невероватна количина сателитских антена, да не поверујеш. Гледали су муслиманску телевизију. Најчешће Истамбул и религиозне емисије из богатих арапских земаља. Како се каже, непрекидно пуњење исламом. Приметио сам да и међу Албанцима односи нису идеални – оне који разговарају и друже се са Србима сматрају се за издајнике. Како су ми рекли, са саплеменицима боље је говорити албански.
У Приштини по старој навици становништво се састајало по кафићима. Једни само у албанским, други само у србским. Кланови породице Демаћи, Кељменди, Краснићи остали су најутицајнији и најбогатији. Они су могли да се договре са својим партнерима у Албанији и Европи. ОВК су финансирали ови људи без ограничења.
Још на лето ОВК је контролисала две трећине Косова. У Приштини сам се састао са колегом новинаром Милованом Дрецуном, он је тада радио на Косову. Милован ми је рекао да у ОВК, по сведочењу западних војних извора, доста је британских војника по уговору. Они су почели да долазе на Косово од почетка марта. Углавном искусни војници који су служили разних година у специјалним одредима британске армије. Њихов задатак састојао се у саветовању албанских терориста. Није било искључено ни учешће плаћеника у борбеним дејствима. Услуге су се плаћале по високој категорији: 2000 долара месечно са премијама за уништавање оклопне технике и живе силе Срба.
Провокације ОВК нису прекинуте чак ни за време примирја. Ево краћег извештаја МУП-а Србије:
- 17. октобра у селу Драгобиље група из ОВК је пуцала на полцијску станицу из бацача граната. Нападу уз примену митраљеза и аутомата подвргнути припадници МУП-а Србије у селима Краљане, Шипоље, Дуље и низу других. Пуцано је на одељење МУП-а у насељу Врањевац. Добро планиран терористички испад изведен је у Подујеву. У центру града гранатама је гађана зграда полицијске управе, истовремено на једној од улица је пуцано на патролу, а на прилазу Подујеву извршен је напад на контролни пункт. У селу Доња битиња терористичком акту је подвргнута кућа у којој живи породица Албанца, припадника МУП-а Србије. Млади полицајац је убијен у слеу Драгобиље. Терористи су тешко ранили чувара рудника Белаћевац. Рану од метака припадника ОВК добио је представник органа реда у селу Мирена.
Све чињенице су говориле о томе да је ОВК прешла на ситан терор и да држи у напетости покрајину, док је то неопходно наручиоцима. Сценарио је стар и добро проверен. Ричард Холбрук, истина, упозорио је локалне Албанце да им је боље да се не шале са верификационом мисијом ОЕБС-а. Али то само на речима, на делу напротив.
Најважније је што су Американци под паролом „заштите унесрећених“ (такву су користили у Босни и Хрватској) ушли у Југославију. И сада су могли да држе Милошевића под сталном контролом – могли су да укину санкције, а могли и да их продуже. Ниво стандарда у самој Србији је пао до нивоа „лоше“. Ако је до 91. године радник зарађивао 2000 немачких марака, сада 200. Људи су наравно живели од старих залиха (у Титово време становништво је имало само 50 милијарди долара „џепарца“) или су одлазили у илегални бизнис.
У региону је било много оружја и оних „ратних паса“ који су за 1000 долара прихватали сваки „крвави“ посао. Разуме се да је Албанија која се сањала јединствену државу са шиптарима, тачније Албанцима са Косова, пикушавала да помогне браћи по вери и крви. На речима Албанија и њено руководство су се заступали за решавање косовске кризе мирним путем, а у пракси помагали морално и ОВК, и Ругови, и Тачију. Из Албаније је одавно текло илегално пребацивање арсенала на Косово. Чак званично је било признато да је Албанија у рукама становништва имала 1,2 милиона пушчаних цеви.
Константин Качалин,
