Турска: доњи слојеви не желе, а горњи не могу?
У Турској наступа време осмишљавања настале ситуације. То да се живот земље није вратио у некадашњи колосек, па и више – то да земља више неће бити као што је била, јасно је практично свима.
А премијер Ердоган, против којег је и био усмерен протестни покрет у међувремену изјављује: „Очистили смо Таксим и парк Гези од освајача.“ Чини се да је искрено поносан на то што је полиција угушила наступе „мародера, екстремиста и маргинала“.
Међутим, са стране ситуација изгледа на следећи начин. Опијен економским успехом и апсолутизацијом личне власти Ердоган је изгубио из вида да подршка половине бирача на изборима још увек не значи свенародну љубав. Испоставило се да друга половина није толико дружељубива колико би он желео да буде. Наравно, у протестним акцијама нису учествовали милиони, већ хиљаде стотина људи из активне мањине која одређује политичку климу сваке земље. Протестовали су становници практично свих већих градова, а натписи „Ердогане, дај оставку!“ и „Таксиме, побуни се“ аутор је имао прилике да види чак и на стенама тешко приступачног превоја на Понтијским планинама.
Први закључак: политика, па чак и личне особине шефа владе и владајуће странке не задовољавају значајан део друштва. Не само то, ово незадовољство је нашло више него видљив израз.
Друго: истакла се нова средња класа Турске чији животни идеали нису у корелацији с насталом политичком поделом. Већина оних који су излазили на улице и тргове десетина градова изражавала је подршку протестима у друштвеним мрежама, - то су солидно образовани и прилично имућни млади људи, који се не сврставају ни у присталице исламиста, ни турских националиста, ни курдских сепаратиста, ни кемалиста. А у парламенту су данас заступљене странке које изражавају само овај идеолошки спектар.
Друштвена анкета спроведена међу стално присутним људима на Таксиму показује да три четвртине њих гласа за Народно-републичку партију коју је основао „отац нације“ Мустафа Кемал Ататурк још 1923. године. Партија је од тада мало променила своју идеологију, у чијој основи почива принцип „световности“ као алтернатива исламској религиозности. НРП данас више него било која друга политичка снага одговара расположењима активиста протеста. Таксим рачуна на политичко формирање идеје либерализма европског усмерења. Протести нису истакли своје вође, али у земљи постоје лидери који су у потпуности способни да „каналишу талас“. Тако да се као главна кандидатура за лидерску позицију у новом левичарском покрету најчешће наводи Мустафа Саригул, „народни републиканац“, а тренутно ванстраначки руководилац једне од рејонских општина Истамбула.
Недавни догађаји су показали да даље у „шеријатски султанат“ земљу пре свега може да уведе полиција, која је по мишљењу премијера „успешно положила испит из демократије“, али „којој је потребно даље јачање“. Цео свет је у директном преносу пратио како се овај „испит“ одвијао.
И последње: на фону најновијих догађаја постао је уочљивији раскол у владајућој елити. Сад овај процес може да донесе изненађења. Ауторитарне методе на које је премијер навикао и његово истакнуто одсуство жеље да учини било какве уступке почињу да изазивају све већу забринутост у његовом окружењу. Док шеф државе понавља некадашње пароле, његови саборци дозвољавају себи да се изражавају насупрот линији вође. И то су ни мање, ни више него вице-премијер Булент Аринч и Вешир Аталај, па чак и председник земље Абдулах Гул.
Премијер тврди да не признаје Европски парламент који изражава несагласност с његовим дејствима према учесницима у манифестацијама, а председник жали због тога што се нарушава међународни имиџ земље. Премијер инсистира да трећи мост преко Босфора носи име султана, познатог џелата десетина хиљада алевита, а председник предлаже да се мост назове по имену једног од идеолога турског алевизма. Премијер одбија да призна да су дејства полиције превише окрутна, а председник се извињава друштву због ових дејстава. Притом, Ердоган позива да се сачека на судско решење о судбини парка Гези од којег је све о почело. Општински радници саде у парку 100 стабала дрвећа, 2.000 бокора руже и 202.000 „сезонског цвећа“ – очигледно, нико не намерава да уклони парк. У једном од говора лидер земље сликовито описује чињенице изругивања активиста Таксима исламским вредности, а практично следећег дана се испоставља да су ове „чињенице“ очигледна измишљотина. Зар то не личи на свесну премијерову дезинформацију?
„Доњи слојеви“ су очигледно показали да више „не желе“, а и „горњим слојевима“, чини се да су многи схватили да више „не могу“. С премијером је компликованије. Од људи на власти се очекује минимум промена имиџа. А премијер је одржавао имиџ одлучног лидера који никад не греши и нема алтернативу толико дуго да сад просто није у стању да га се одрекне.
Још увек је рано „сахрањивати“ Ердогана као политичара. Међутим, већ није најјасније ко ће повести Партију праведности и развоја на редовне изборе. А ни то каква ће то партија бити.
Анатолије Асејев,
