Момчило Мрдаковић: Занимају ме сижеи у којима се спајају сузе и смех
На 35. Московском међународном филмском фестивалу србски филм је представљен у оквиру програма Светска премијера режисерским дебијем Момчила Мрдаковића, филмом Мамарош. Мрдаковић је по образовању архитекта, дипломирао је на Београдском универзитету. Такође заједно са Срђаном Драгојевићем написао је сценарио за филм То сам ја херој, који је добио награду Међународног конкурса филмских драматурга.
Мрдаковић је допутовао да представи филм на филмском фестивалу заједно са својом мамом, што је врло дирљиво. У свим искушењима која је преживео син, она је била поред њега и подржавала га у најтежим тренуцима. Захваљујући њеној помоћи и рођен је филм Мамарош.
Како се родила идеја за овај филм – дело три земље?
- Копродукција зато што у Србији више не може да се сними само србски филм. Бар не неки са значајнијим захтевом. Ове године буџет за филм је нула. А исто због тога што је то будућност, изгледа, европске кинематографије – копродукција. А и сама идеја за филм је дошла од једне немачке продуценткиње, којој сам ја испричао случајно све то што се десило мојој мами и мени. И она је рекла – то ти је филм.
На којим новим пројектима радите?
- Та тема следећег филма је опет још мало црња комедија која се делимично дешава у концлогору за време Другог светског рата. Наравно, опет са том комбинацијом смеха, што Американци зову „смеха под вешалима“. Надам се, то ће бити лакше финансирати. Занимају ме све теме које омогућавају тај спој комедије и суза. Такав дух филма, и било која прича или било шта. Зато што мислим да сада веома фале такви филмови који су се много снимали пр е много година, зато што су филмови много постали разуђенији у жанровима и углавном су такозвани уметнички фестивалски филмови о трагедијама и о несрећи људи, а што мислим да у крајњем случају већина људи не воли да гледа. И зато мислим да амерички холивудски филм влада, јер они су тога највише свесни и они никада нису заборавили да филм ипак мора да буде и забава. Кроз било коју форму: и акцију, и насиље, и комедију... Наравно, они претерају у томе, технологија преузме све и ти филмови постају бесмислени. Али то основно правило је увек њима у подсвести, да филм мора да држи човека будним, а не као на многим фестивалима, кад видиш да критичари одспавају пола филма, а после напишу хвалоспеве.
Колико је велика вероватноћа да ће национални филм преживети? И треба ли снимати глобалне наднационалне сижее или се концентрисати на уске теме?
- То је највећа дилема: како радити? Да ли радити за фестивале, да ли радити филм на енглеском, па да сви могу да гледају? Рецимо, Румуни савршено пролазе на фестивалима и исте те филмове у Румунији нико не гледа. У Србији је иста дилема. Нажалост, у Србији многи млади режисери покушавају да направе неке нео-тарантино филмове, уместо да гледају своја посла. То је највећа, вероватно, мудрост – из локалне теме направити нешто што свако на планети може да гледа, да нађе нешто у томе да му држи пажњу и да има неко задовољство. Ми – нажалост или за добробит уметника – нисмо Швајцарска па да се ништа није десило хиљаду година. Имамо нон-стоп савршене изворе за приче: ратови, несреће... Али то они не користе. Углавном праве измишљене копије нечега што нису они.
Постоје ли неки планови да се направи филм заједно са руским колегама, да се снимају руски глумци или руска класика?
- Наравно. Хтео бих и модерну књижевност. Ја сам покушао и пре, а можда ћу сад успети да направим екранизацују романа „То сам ја, Едичка“ Едварда Лимонова, који се дешава у Њујорку, где ја познајем ситуацију. И ја мислим да је то фантастична књижевност. А то што се он сад бави више политиком, ја мислим да је то део његове трагедије. У реду је, он воли буран живот, свако воли, али воли да буде и troublemaker. Проблем је што њега више у Србији и на Западу не преводе, тако да не могу да пратим шта је он урадио после првих пет романа. Занемарујући политику и све, ја мислим да је он фасцинантан писац у равни, не знам... Буковског... Мислим да су Довлатов и Лимонов модерни класици.
Ана Делицијева, Тимур Блохин,
