Филм Адаптерс – разматрање у другој димензији
Документарни филм Адаптерс режисера Оксане Максимчук биће приказан у Холандији у оквиру Године Русије. Такође приказиваће се у Хрватској и Јапану. Филм говори о шест жена које су завршиле школу управо онда када је у СССР започела перестројка.
Позоришни редитељ, дечији психолог, сасвим успешна бизнис-леди, бивша успешна спортисткиња, новинар међународног профила и лекар пред камером говоре о својој перцепцији промена које су се дешавале у Русији у последње две деценије.Јунакиње филма покушавају да анализирају колико су ове промене утицале на њихове судбине. Васпитавали су их на совјетски начин: пре свега мисли на Домовину, затим на себе, интреси колектива су изнад личних. Са таквим поставкама ступиле су у свет одраслих, у којем су се одједном нагло променила правила игре и тамо су морале да се прилагођавају новој реалности. Три суостале у Русији, две су отишле у Холандију и једна у Француску. Једна од јунакиња филма Адаптерс је постала сарадник Гласа Русије Вера Жердева. И уочи пројекције у Холандији она је предложила режисеру Оксани Максимчук да представи свој филм.
- Одавно сам хтела да снимим филм о својој генерацији. Већ 20 година живим у Холандији, у Амстердаму, и моје холандске колеге се све време чуде када им кажем: Учила сам за време Брежњева. Они почињу да се смеју и не прихватају моје речи озбиљно, зато што је за њих то као нека друга димензија. Осим тога, приметила сам да после 30-е, када већ почишњеш да преосмишљаваш живот, многи моји пријатељи су почели да осећају нејасно незадовољство: седи сасвим успешан човек у својој кухињи, пије јутарњу кафу и из неког разлога се не осећа пријатно, а не може да схвати зашто. Јер сви они имају различите судбине: неко је постао врло богат, неко живи од плате до плате, неко је до ушију у каријери, разбацани по читавом свету... Али свима је у дубини душе или осећај кривице или комплекс ниже вредности, или још нешто.
Чувени режисер Александар Сокуров често понавља: Ако имате неке проблеме, мисли, узмите камеру и разјасните их. Жеља да разјасним шта нам се дешава био је главни мотив за снимање филма о мојој генерацији. Хтела сам да схватим да ли је наше незадовољство резултат совјетског детињства или нас је омела перестројка, или је разлог у нечем другом.
Да ли вам је пошло за руком да поставите праву дијагнозу?
- Не, није, пошто филм није толико о проблемима, колико о судбинама и нашем животу. А поставити дијагнозу животу није могуће. Зато је филм испао тако неуједначен и вишеслојан, зато и вишезначан. Када је одржана премијера у Москви у оквиру фестивала документарног филма Артдокфест сала је била пуна. После пројекције су ми прилазили сасвим непознати људи, захваљивали, говорили да је филм актуалан и да им се допао. Како је рекао један старији новинар, чуло се нешто о основи, о језгру ситуације, жене су поштено покушале да анализирају зашто им је живот испао управо такав и да ли је могло нешто да се промени, при томе све моје јунакиње су се пред камером понашале врло природно и отворено, и публика је нехотице почела да се саосећа са јунакињама. То је био комплимент за мене као за документаристу!
Тачније ми смо седеле пред камером, говорили о животу и људи су у то проникли...
- Показала сам овај филм једном свом познанику, холандском психологу. Она самтра да ја чак сама нисам још схватила да није реч о судбини наше генерације, већ о психолошкој трауми националних размера. Мене је то мало поколебало и питала сам шта она има у виду. Објашњавам да ова жена већ дуго година ради са грађанима бивше Југославије, који су после рата и распада земље отишли у Холандију. Многи су морали да убијају, многима је погинула читава породица... Ови људи су морали да се суоче са чудовишним ситуацијама када је брат ишао против брата, пријатељи постајали непријатељи, идеали се рушили... Они су поднели тешку психолошку трауму која боли годинама и не дозвољава да се адаптирају на нове услове (чак ако су ти услови сасвим комфорни). Ова жена психолог сматра да у Русији такође постоји психолошка траума националних размера, при томе застарела, с почетка 20. века: две револуције, затим грађански рат, стаљинистички логори, крвави Други светски рат и тако даље, све до перестројке. Јединствени ток живота неколико пута се жестоко прекидао: свргавани су идеали, ломљене традиције, климале су се породичне вредности – и то никако није изговарано, зато се стање трауме отегло: није се десило покајање. На крају из генерације у генерацију се преноси осећај кривице, несигурности у себе, тачније управо она осећања која не дозвољавају да се осећате срећним. И по њеном мишљењу у филму су први пут изречене неке ствари које боле и то је почетак пута ка опоравку.
Заиста, свака од нас је говорила о нечему врло болном за себе. Ја о томе да су врдности постављене код нас у породици и школи постале бескорисне. Јулија о сложеном путу ка самој себи, јер за нашу генерацију нетрадиционална сексуална оријентација је нешто невероватно и њој сигурно није било лако не само да исприча о својој особености блиским људима, већ и да призна то самој себи. Бивша првакиња света у гимнастици Анастасија о безусловном потчињавању својих интерса мишљењу околине (у њеном случају маме и тренера), при отме не само у спорту, већ и у избору прво професије, а затим и животног сапутника. Још једна Анастасија је признала да је бизнос за време перестројке имао полукриминални карактер, и она сама је морала да заобилази законе. Марина о томе да нас родитељи нису довољно волели и да су превише од нас тажили. Наташа ке констатовала да су породичне везе у савременом свету толико непоуздане да не може да их сачува ни љубав, ни дете.
- Управо због тога сам морала да чујем много критике. Неким гледаоцима се није допадало то што сте говориле. Мушкарци су негодовали зато што је представљена само женска тачка гледишта, за њих не превише пријатна. Очигледно правде ради треба направити филм у којем ће мушкарци такође морати да се искажу.
И, наравно, много емоција је изазвала Јулија. Када сам почела да снимам филм тема хомосексуалности није била тако оштра као сада. Било ми је важније да сазнам зашто је она, бивши комсомолски организатор нашег одељења, решила да оде из Русије. Шта ју је на то навело? Између осталог сексуална оријентација са тим није имала везе, она је имала сасвим друге разлоге за емиграцију... Али ту је започела прича са анти-хомосексуалним законима и ова линија у филму је неочекиватно избила у први план.
Филм је заживео сопственим животом. Признајем да је било корисно погледати са стране на себе и уједно на то што се десило за ове године са мојим вршњакињама.
И како се чини?
Дошла сам до закључка да треба хитно заволети себе, јер иначе на пензији ћу се тешити разгледањем почасних диплома. А шта мисле друге твоје јунакиње?
Оне су све погледале филм још пре него што је био коначно завршен и нико ме није молио да унесем неке измене, све су биле спремне да још једном понове оно што су рекле пред камером. А по њиховим речима филм им је помогао да некако преосмисле животни став, и неке су се решиле на озбиљне промене. Марина је коначно нашла нови посао: она такође лечи људе, али на новом месту њен рад више цене. Наташа редитељ је поставила нову представу, испао је врло занимљив иновативан рад. А Анастасија је започела нови бизнис, она се бави здравом спортском исхраном, и у томе јој помаже сопствено спортско искуство.
А ти лично?
- Решила сам да наставим да се бавим документарним филмом. Јос Стелинг, врло познати холандски режисер, врло много је радио са Русијом и када је погледао овај филм предложио ми је да га наставим за 20 година. Или бар за десет. И можда ако све успе, тако ћу и да урадим.
Вера Жердева,
