Шта је за државу важније – Дан породице и љубави или геј парада?
Вероватно највећи проблем са којим се суочава данашња Србија, поред катастрофалне економске ситуације и покушаја отимања јужне српске покрајине, представља бела куга, то јест драматичан пад наталитета. Прва два наведена проблема која се тичу економије и Космета, решавају се слабо или никако, али барем се непрестано помињу у јавности и постоји макар некакав званичан план њиховог решавања.
Међутим, када је реч о белој куги – чини се да за тај проблем не постоји било каква разрађена стратегија на државном нивоу, а у медијима је та тема потпуно запостављена. Па ипак, ради се о прворазредном проблему, који би по хијерархијској важности требало да буде на првом месту, јер ако Србија овим темпом настави да губи своје становништво, ни евентуални привредни опоравак, а ни очување државне целовитости неће имати пуно смисла, ако земља остане такорећи пуста и без људи.
Подсетимо, један од разлога због којег око 30 процената брачних парова у Србији немају децу, састоји се у касном животном добу у коме склапају бракове. Осим тога, истраживање Српске академије наука и уметности о стању села у Србији, показало је да постоји скоро 300.000 мушкараца узраста до 50 година који су још увек неожењени. Такође, по званичним статистичким подацима, види се да је у последњих 30 година број закључених бракова пао за једну трећину, а то значи да у Србији сада постоји само пет бракова на 1000 становника, што обећава једино даљи пад наталитета у земљи, који се већ сада налази на безнадежно ниском нивоу који не обезбеђује чак ни просту репродукцију становништва.
А да није реч само о новцу и финансијским могућностима за склапање бракова и рађање деце, показују и примери европских земаља попут на пример Немачке, где се рађа свега 1,36 деце по једној мајци, а по службеним подацима Еуростата, ситуација је слична или још гора у многим другим земљама Европске уније, као на пример у Мађарској, Румунији, Бугарској и Шпанији, где становништво једноставно речено – изумире и нестаје великом брзином.
Међутим, да постоје и земље где се покушава подићи свест о важности породице и већег рађања, показује пример Русије, где је 2008. године установљен празник под званичним називом Дан породице, љубави и верности. Он је прослављен и ове године, пре неколико дана, с обзиром да се обележава 8. јула, на дан Светог Петра и Февроније из Мурома, који се сматрају симболима и покровитељима породичне среће. Тај празник је у Русији уведен на иницијативу посланика у државном парламенту, а иницијативу за прослављање Дана породице подржале су и све традиционалне верске заједнице у Руској Федерацији. На тај дан се празничне свечаности организују широм целе земље, а најбољим породицама се по традицији уручују медаље. Иначе, у самој Москви врхунац поменутог празника представља карневалска поворка уз присуство бројних уметника и плесача.
А с обзиром на суштинску потребу да се и у Србији напокон нешто предузме по том питању, макар и у смислу моралне подршке, ако већ не може у материјално-финансијском смислу, било би сасвим нормално да се учини нешто слично. Другим речима, ако у Србији већ не постоји посебно министарство за породицу и наталитет, што би у постојећим околностима било потпуно оправдано, онда би барем могао да се у календар уведе сличан празник попут поменутог руског Дана породице и љубави.
Али имам утисак, а рекао бих да ме тај утисак не вара, да се приоритети српске државне политике више врте око организације предстојеће геј параде, него ли око повећања наталитета који у будућности гарантује само сигуран нестанак становништва Србије, ако се наставе постојећи трендови све мањег рађања.
Ратко Паић,
