Египат: да ли ће Рамазан помоћи револуцији?
Наравно, иако је један од лидера Муслиманске браће рекао да египатска војска увлачи земљу у сиријску ситуацију врло је неизвесно да ли ће управо такав бити исход сукоба које Каиро тренутно доживљава. Исто тако као што је тешко да ће настати и ситуација ала Алжир где су се терористички актови и оружани сукоби отегли на 20 година.
Међутим, нема сумње да ће у наредним данима број убијених и рањених расти. Притом ниједна од сукобљених страна – ни Муслиманска браћа, ни војска заправо не желе да доведу ситуацију до грађанског рата. Већина лидера исламиста је свесна да не може да рачуна на пожртвованост огромних народних маса које такође нису спремне на муке у име Оружаних снага.
Међутим, иако не подстичу на то, Браћа су објективно заинтересована чак и за извесно повећање крвопролића. То ће им помоћи да сачувају утицај у Египту пост-Мурси, иначе ће бити бачени у положај маргинала, као што је и било претходних година. Ево зашто не могу да се помире с падом режима који су толико покушавали да учврсте.
Ово јачање за њих није било лак задатак: без обзира на међународну помоћ економска ситуација у земљи се стално погоршавала; салафити су им, прекоревајући их за то да нису довољно исламисти, подметали ногу; световне снаге су негодовале због освајања на силу сваке дужности у структурама власти, а поклоници других религија су покушавали да избегну линчовање од стране интегралиста-фанатика који су се напокон осетили као носиоци истинског египатског идентитета.
Притом је војска убрзо постала свесна да неформални споразуми о подели овлашћења власти: политичке – Браћи, економске – војсци у средњорочној перспективи немају будућности. Исламисти су настројени на увођење диктатуре великих размера у корист своје религиозне секте.
Увек је било јасно да земљом истински не руководи Мурси, који нема неку посебну харизму, већ религиозни гуру Хајрат ал Шатер (Khairat al Shater), али то сад није толико важно. Суштина је у томе да су њихове демократске декларације биле стално демантоване чињеницама. У кључним структурама власти се нису појављивала лица која стоје изнад сукоба, а власт није чак ни подељена међу супротним странама, него је дата верним присталицама Браће.
Илузија да ће слобода у Египат доћи после избора није дуго трајала. Резултат је на десетине људи које је полиција убила у сумњивим околностима, уплашени новинари, на хиљаде жртава мучења.
А војска друг народа не жури да обезбеди слободу изражавања различитих мишљења или да се побрине за стварање нове владе која реално може да реши економске проблеме земље. Њен главни интерес представља неприкосновеност њених привилегија. И границе демократије које остави у земљи обезбеђиваће само оно што она жели да добије. И у овом смислу ће сукоби који ће се вероватно наставити и наредних недеља, помоћи да се одреди ко ће сести за преговарачки сто, с којим снагама ће Египат имати посла и каква ће бити улога сваке од њих у будућности.
Међутим, кад се речи изговарају оне увек звуче помало другачије него кад се о њима размишља. Посебно кад човек не зна да ли ће их неко чути и какав ће бити њихов ефекат. И у овом смислу је Рамазан који је управо почео – период кад ће људи још више слушати религиозне апеле, а у току скраћеног радног дана правоверни ће имати више времена за сусрете с егзалтираним истомишљеницима. Чак и ако нико у Египту заиста не жели гомиле лешева на трговима не може се искључити могућност да оружане групе интегралиста које подстичу још и истомишљеници из иностранства, неће распалити логорске ватре тамо где би другима била довољна ватрица од шибице.
А засад туристи чији је новац заједно с приливима од емиграната увек представљао већи део буџета земље, одустају од путовања у Египат.
Какво год да буде политичко решење ситуације, предстојећој влади ће бити много теже да доведе земљу у ред него претходној.
Марио Сомоса,
