Балкански дневник руског новинара
Ово су белешке из Сарајева, које сам прикупљао скоро деценију. Током свог дугогодишњег рада на Балкану, више пута сам пословно путовао у бившу Босну и Херцеговину. Упознао сам се са већином лидера муслимана. Итервјуисао сам Алију Изетбеговића, Хариса Силајџића, Хасана Ченгића, Хасана Муратовића, Ивана Дивљака и друге.
Почетком и средином '90-их, ти људи су били на свом политичком врхунцу и били су непосредно одговорни за оно што се дешава у региону. Доста свог материјала из тог периода сам одлучио да по први пут представим јавности. Желим да слушаоци "Гласа Русије" сазнају оно о чему званично Сарајево већ дуго времена ћути. Догађаји тих година и људи са којима сам разговарао имали су велики утицај на актуелну ситуацију у бившој Босни и Херцеговини.
Муслимански тероризам у Босни и Херцеговини (како су Американци обучавали босанске екстремисте и терористе)
Део 1.
Главни стратег и веза са Техераном је био министар одбране "БиХ" Хасан Ченгић, пријатељ и блиски сарадник Алије Изетбеговића (који је умро у октобру 2003). Хасан Ченгић је заједно са Изетбеговићем био у затвору у Фочи до 1988. Изетбеговић је задужио Ченгића за куповину наоружавања за муслиманску војску. Хасан Ченгић, бивши имам џамије у Загребу, свој задатак је обављао веома пажљиво и тихо, не привлачећи пажњу јавности. Од почетка до краја рата (март 1992 - децембар 1995) оружје је редовно стизало у Сарајево из Ирана преко Анкаре.
Главни посредник је био судански дипломата Елфатим Али Хасаини и фирма “TWRA” (Trid Word Relif Agency). Сви послови око оружја за Сарајево и специјалне 7. муслиманске бригаде, коју су чинили добровољци - плаћеници из Авганистана, Ирана, Алжира и других земаља, спровођени су уз сагласност САД и западних обавештајних служби. Финансије је надгледао Осама бин Ладен, Хасан Ченгић и фирма “TWRA”. У БиХ је била активна терористичка организација "Оружани исламски покрет", која је имала мрежу обавештајних и терористичких испостава на Балкану. У граду Фојници је сва власт припадала "Ханџар дивизији", која је отворено неговала нацистичку традицију дивизије, формиране 1943. у тадашњој Босни и Херцеговини. Нову "Ханџар дивизију" је директно подржавао Харис Силајџић - тадашњи министар иностраних послова и премијер Муслиманско-хрватске Федерације.
Дивизија се састојала од 6.000 људи - углавном Албанаца са Косова, Санџака и Албаније. Војнике су обучавали муџахедини из Авганистана и Пакистана, створивши од њих хладнокрвне убице. Поред ње, постојао је и посебан одред "Делта" (200), који су, такође, чинили само Албанци. 7. муслиманска дивизија се састојала, углавном, од преступника, који су вршили етничко чишћење Срба. На крају '93-94 године, муслиманска војска се састојала од 200.000 војника и официра. Муслиманске трупе су до 94-те године, уз подршку САД и муслиманских земаља, биле наоружане са два извиђачка авиона, 85 тенкова, 3200 јединица тешке артиљерије разног калибра. Сарајево је 1993. године имало шест транспортних авиона руске производње Ми-8С и против-авионске пројектиле СА-16 "Игла".
Поред тога, муслимани су имали и сопствену производњу оружја: у Зеници су се производили 105-мм топови, у Јабланици муниција за митраљезе, а у Витезу - експлозив. Након завршетка грађанског рата у бившој БиХ (децембар 1995), Вашингтон издваја 500 милиона долара на стварање нове Војске Муслиманксо-хрватске Федерације Босне и Херцеговине, коју су чинила два народа - муслимани и Хрвати. Од тога, само на технику из старих арсенала Пентагона, потрошено је 140 милиона. Са доласком НАТО-а и Пентагона у Босну и Херцеговину, Изетбеговић је дао своју реч да ће заувек окончати војну сарадњу са Техераном. Тек након тога, Бил Клинтон је одобрио 500 милиона долара за војску Изетбеговића.
У Вашингтону је програм добио име "Обучи и наоружај." Прва пошиљка оружја је стигла у августу '96 године - тенкови, оклопна возила, хеликоптери, 46.000 аутомата М-16. Са америчке стране, за програм је био задужен портпарол ЦИА, Џејмс Пардју. У исто време, Сарајево је незаконито добило 40 јединица 155-милиметарских артиљеријских оруђа из Турске и Малезије. Сво то оружје се нашло у Зеници, где је створен камп за обуку муслиманских војника (незванично и терориста). Војници су били муслимани, док су инструктори били Американци, између осталих, пензионисани припадници ЦИА и војне обавештајне службе. Почетна обука је извођена у најсавременијим рачунарским салама, а затим на свежем ваздуху. Војне опреме је било довољно: 181 тенк, 150 оклопних возила, 674 комада артиљеријског оружја. У програму "Обучи и наоружај" учествовали су још и Саудијска Арабија, Кувајт, Уједињени Арапски Емирати, Малезија и Брунеја.
(Наставиће се)
