Политички емигранти: борци за правду или издајице?

17-07-2013 08:52:41 | | Глас Русије, фото: РИА Новости/ vostok.rs |


Бивши припадник АНБ САД Едвард Сноуден, који је затражио азил у Русији, натерао је да се ревидира значај политичке емиграције и развоја демократије и уважавање људских права. У савременом мултиполарном свету, који заступају различите социокултурни и политички модели државног уређења, могућност да се добије азил постаје спас за милионе људи. И то не само идеолошке борце против неког режима.

Појава, која се данас зове политичка емиграција, позната је од прастарог доба. Људи су бежали од прогањања власти, расне и религиозне дискриминације, а чак и од одмазде за извршене злочине. Често се страх да се нађе пред законом у рукама лукавих манипулатора претварао у покушај да се представе као жртве идеологије. Међутим, чешће је молба о азилу имала реалне основе, међу њима и опсност по живот и слободу. Најпознатији руски политички емигрант је био кнез Курбски, који је живео за владавине цара Ивана Грозног. У 20. веку политички емигранти су били Владимир Лењин и Лав Троцки, писац Александар Солженицин, бивши припадници специјалних ресора Олег Калугин и Александар Литвиненко, олигарси Борис Березовски и Андреј Бородин. Вреди да се истакне да за руске бизнисмене и политичаре, оптужене за озбиљне злочине, обећана земља по правилу постаје Велика Британија. Оне не екстрадира у Русију њене непоштене грађане, и то, како истичу експерти, већ у току више столећа. Уствари емигранти су постали један од елемената историјске конфронтацие Москве и Лондона.

Између осталог, статус политичког избеглице је стекло и хиљаде европских и америчких грађана, које су у њиховој отаџбини за њихове погледе чекали озбиљни проблеми. Једни од последњих идеолошких емиграната из САД су постали научници-биолози Арнолд и Лорен Локшини, који су 1986. године затражили азил у Совјетском Савезу. Међутим, упркос мишљењу о томе да су азил тражили само совјетски људи, власти СССР-а су често пружале азил Американцима и Европљанима. Увек је било много незадовољних.

Шта је данас неопходно да би човек постао избеглица? Коментар политиколога Никите Загладина.

- Постоје одређени принципи. Мора да се усвоји одлука да човека заисто прогањају из политичких, а не кривичних мотива. Не екстрадирају људе у земље где им прети опасност строже казне за извршени злочин него у земљи боравка. Сноудену прети смртна казна, за коју код нас постоји мораторијум. Постоје и међународно-правне норме које омогућују државама да пруже азил.

Што се тиче процедуре пружања таквог статуса, у различитим земљама она има своје особине. У Русији од претендента пре свега траже да се лично обрати властима са молбом о азилу са навођењем разлога за такво решење. У САД-ама и Европи неопходан је цео пакет докумената, укључуући доказе да у отаџбини аутора петиције постоје репресалије према његовој религији, националности или сексуалној оријентацији, али при томе треба потврдити да он заиста припада некој од тих група, све до тетсирања на детектору лажи.

Иначе, постоји сигуран начин да се остане у Европи као политички емигрант – ако тај статус пруже УН. Међутим, и тамо захтеви постају строжи. Још један сигуран пут је доћи у ЕУ као инвеститор. Прилив капитала је потребан свима, зато чак и представници најдемократичнијих влада, које иступају за тоталну превласт закона, не обраћају пажњу на пређашње грехе нових сународника. При томе, према бројним сведочанствима, у презасићеној мигрантима Европи громке изјаве о кршењу људских права као повод за емиграцију све чешће остају без резултата, свакако, ако није реч о познатим људима: у њиховом случају се примењују ексклузивна правила. У овом смислу америчке власти су наивније: да се стекне право на привремени боравак у САД-ама могуће их је убедити на речима да је човек у својој отаџбини живео у паклу. Међутим, то вреди, ако се статус добије, - истакао је заштитник људских права Михаил Салкин.

- У САД-у право пружања азила је гаранција да чак ни Интерполу за злочине, због којих човек тражи азил, он неће бити екстрадиран. Без обзира на то да се формално мишлење МИП-а не узима у обзир при пружању азила, односи међу земљама имају значај. Ако је ситуација међу њима конфликтна, пружање азила је могуће, у противном случају молбу ће, изгледа, одбити под неким згодним изговором.

Протеклог столећа пружање азила представницима опонената – социјалистичког или капиталистичког логора – било је често узрок погоршавања односа на државном нивоу. Та је традиција сачувана и данас, у другим политичким реалностима. Додуше, ово никада није водило непоправљивим последицама. Не постоји јединствено мишлење ни о моралној оцени политичких емиграната. Размумљиво је да је сваки случај за себе јединствен, међутим, постоји и нешто заједничко.

Например, обавештајци, који су издвали тајне своје земље тобоже ради борбе за идеале хуманизма и мир у читавом свету, тешко да се могу сматрати правим борцима за правду, мада желе да би их тако називали. У случау с Едвардом Сноуденом је реч о другом. Оно, шта је он изнео свету, пре свега су информације о веома сумњивој са гледишта закона делатности специјалних ресора једне земље, која има за циљ да контролише све остале. То није више питање још увек недоказане издаје Сноудена, већ проблем глобалне безбедности и права других држава на сопствене тајне.

Иљја Харламов,