Спасавање Едварда Сноудена – „рецепт“ чилеанског писца
Гласу Русије је електронском поштом стигла порука од чилеанског писца Едуарда Лабраке у којој је поделио своје идеје о начинима на које би Едвард Сноуден могао отпутовати из Русије за Јужну Америку – са руског Далеког Истока преко Кине и Полинезије на Ускршње острво (које је пацифичка територија Чилеа).
Лабрака је о том плану испричао у телефонском разговору са Гласом Русије:
Године 1967. погинуо је Ернесто Че Гевара. А већ 1968. тројица партизана из Чеове чете је пешке стигла из Боливије до Чилеа тајно прешавши границу. Али, док су били у једном боливијском насељу код границе са Чилеом, дошло је до оружаног сукоба са владиним трупама. Тај инцидент је постао познат међународној јавности пошто је постало јасно да су партизани имали намеру да незаконито пређу боливијско-чилеанску границу.
На крају, уз помоћ једног чилеанског новинара тројица партизана је успела да се домогле једне области на северу Чилеа у коју су одмах затим нагрнули дописници међународних и локалних медија, а међу њима и ја. Ти партизани из чете Чеа Геваре били су исцрпљени, ослабели, без оружја, права грехота. Под полицијском пратњом су превезени у главни град, Сантјаго де Чиле, где је организована конференција за штампу.
Власти су биле суочене са проблемом како их транспортовати из земље. Цела ствар је у томе што тих година у више земаља Јужне Америке на власти су били војни режими. А САД су пак хтеле да та тројица партизана буде ухапшена и превезена у једну од америчких војних база, па је лако замислити шта би те људе тамо очекивало. Партизани су остали у Чилеу два-три дана, а за то време Салвадор Аљенде, тадашњи председник Сената, тражио је начине евакуације Чеових другова. Председник Чилеа Едуардо Фреј није био симпатизер партизанских чета, због чега га је Фидел Кастро у випе наврата критиковао. Али, без обзира на оптужбе упућене Фреју од стране Кастра и његових присталица, председник се понео више него достојанствено: није испоручио те партизане ни Боливији ни било којој другој земљи где би могли бити ухапшени. Као резултат подуже дискусије Аљенде и Фреј су дошли до закључка да је једини могући начин „евакуације“ тројице партизана из земље преко међународних вода на Пацифику.
Партизани које је пратио Аљенде и шеф чилеанске полиције су авионом превезени на Ускршње острво, па на Тахити. Тамо их је, на налог председника Француске Шарла де Гола, чекао гувернер Тахитија, који је био задужен за њихову безбедност. Из Париза је дошао и амбасадор Кубе у Француској господин Кастељанос, који је био овлашћен да преузме тројицу Чеових другова. Све до те тачке пратио их је Аљенде.
Важно је напоменути да су се де Гол, Фреј и Аљенде показали као прави државници. Од тог тренутка Фидел Кастро више никада није приговарао Фреју: Кубанци су знали да оцене гест добре воље чилеанског председника.
Након што је мисија напустила Тахити очекивао ју је тежак ваздушни пут: међуслетање на једном острву, затим пауза у Сингапуру, а затим у Грчкој. На крају крајева су стигли у Париз, а из њега у Праг у пратњи кубанског амбасадора у Француској. Из главног града Чехословачке су отпутовали за крајњу дестинацију свог дугог путовања – Кубу.
Помислио сам: зашто Едвард Сноуден не би напустио Русију кренувши у супротном правцу? Зашто не би полетео са Сахалина или неке друге тачке у азијском делу Русије и отпутовао преко Пацифика, транзитом преко Кине или неке друге земље, са преседањима на полинезијским острвима? Да би на крају стигао на Ускршње острво, удаљено 2600 км од обале Јужне Америке. А са њега би могао директво отпутовати за Боливију, Еквадор, Венецуелу, па чак и Чиле или још неку земљу.
Мислим да би председник Чилеа Себастијан Пињера могао учинити такав гест: прихватити Сноудена и остати у историји. Био би то један гест правог државника, јер, на крају крајева Сноуден је човек који је обелоданио застрашујуће чињенице о кршењу међународног права од стране САД.
Виктор Сухов,
